skijanje.com :: Blog http://www.skijanje.com/blog/rss.html Članci, recenzije, reportaže i saveti o skijanju, skijalištima, ski opremi i takmičenjima. sr http://www.skijanje.com/img/logo.png skijanje.com :: Blog http://www.skijanje.com/blog/rss.html Aconcagua – Prašinarenje po Andima http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1802/aconcagua-%E2%80%93-prasinarenje-po-andima.html Moj prvi 6,000+ mnv vrh i kako je to izgledalo. ]]>

Ljudi se penju na planine iz različitih razloga. Ja sam uvek za uspone birala planine koje su me na neki način fascinirale, uglavnom svojom lepotom. Sa druge strane, visokogorstvo je u mom slučaju malo zarazno i progresivno ludujuće, pa su se pored lepote prirode pojaviljivali i dodatni motivi koji se uglavnom svode na potrebu za iskušavanjem i testiranjem same sebe na različite načine. Posle godina lepih uspona po regionu i Alpima, Elbrusa 2017. godine, odlučila sam da sledeći veliki cilj u planinama bude Aconcagua, najviši vrh obe Amerike i južne i zapadne hemisfere, najviša planina na svetu van masiva Himalaja.

Pretpostavljam da je Aconcagua za mene, a verovatno i mnoge druge, postala cilj upravo zbog toga što predstavlja, a ne toliko zbog svoje prevelike lepote. Aconcagua nije lepa planina. Nema tu mnogo romantičnih planinskih pejzaža, oštrih stena koje prkose gravitaciji, glečera, snega i sličnih karakteristika na koje pomislim kad bi neko od mene tražio da opišem planinske lepote. Aconcagua je nemilosrdna pustinja, carstvo prašine i sipara, orkanskih vetrova i ubitačnog sunca. Ja sam je videla u izdanju sa minimalnom količinom snega, pa je to dodatno pojačavalo generalni utisak sivila i depresije. Istraživanje pred ekspediciju, fotografije i priče planinara koji su već bili tamo su me donekle pripremali na to što me čeka, ali niko te ne može zaista pripremiti za nešto takvo dok to ne vidiš sopstvenim očima.

Ekspedicije na Aconcagvu normalnom rutom sa severne strane obično traju oko dve nedelje, prosto mora se tako da bi se aklimatizacija odradila kako treba. Matematika je prosta, iako tehnički nije zahtevna, sa tako visokom planinom nema šale i previše prostora za improvizaciju. Ljudi često kada vide slike nasmejanih lica sa planinskih vrhova misle da je penjanje na visoke planine nešto jako romantično, ali to je najvećim delom težak, težak rad. Izlazi malo po malo na novu visinu, spuštaj se dole, pa iz početka tako, sve više i više. Iznosi opremu malo po malo na visinske kampove, spuštaj se dole, pa se vraćaj gore, skupljaj to što si ostavio i još dodatno što si poneo i nosi sebe i ormar na ledjima dan za danom. Nije sve samo ljuta fizikalija, ima na ekspediciji i mnogo lepih stvari jer bi se u suprotnom svako normalan zapitao čemu sve to. Duh zajedništva i posvećenosti istom cilju, osećaj kao da na svetu postoji samo ta nedođija i mi u njoj, zaboravljanje svakodnevnih problema i  mnogo, mnogo smejanja, posebno, ako se pogodi dobra ekipa kao ona čiji sam imala sreću da budem deo na Aconcagui. Ali, da krenemo iz početka.

U nacionalni park Aconcagua ulazi se u mestu Horcones na 2,950 mnv. Svako od nas 20 u grupi kod sebe ima dozvolu za uspon koju smo dužni da overimo na dva mesta kod rendžera – u prvom kampu Confluensia, na 3,400 mnv i kasnije u baznom kampu Plaza de Mulas na 4,300 mnv. Potrebna su i dva lekarska pregleda na istim mestima sa parafima doktora da smo zdravstveno ok za uspon. Takođe dobijamo i dve vreće – belu za smeće i narandžastu za odlaganje proizvoda fizioloških potreba tipa broj 2 :)

Od Horconesa do Confluensije, prvog kampa, pešači se oko 3 sata. Sa sobom nosimo samo ono što nam je potrebno za dva dana u tom kampu, ostatak opreme će nam mule izneti u bazni kamp Plaza de Mulas. Tokom boravka u Confluensiji malo odmaramo, malo radimo aklimatizaciju ka Plaza Franciji, drugom baznom kampu na Aconcagui sa kog se planini pristupa sa južne, strmije strane. Izlazimo do 4,000 metara i vraćamo se nazad. Posle dva dana u Confluensiji, pozdravljamo se sa poslednjim tragovima vegetacije i krećemo kroz ‘’pustinju” dugu 20 km do baznog kampa. Posle nekoliko sati prženja na suncu bez trunke hlada i udisanja omanjeg džaka prašine stižemo u Plaza de Mulas, naš privremeni dom za naredne dve nedelje.

Plaza de Mulas je najveći bazni kamp na svetu posle onog na Everestu. U centralnom delu raspoređena je infrastruktura agencija koje pružaju logistiku na planini, a u delu pored su načičkani šatori planinara koji spavaju i hrane se u sopstvenoj organizaciji. Tu je i jedan improvizovani kafić/restoran, kao i kuriozitet za ovakvo mesto – umetnička galerija, potvrđena u Ginisovoj knjizi rekorda kao najviša na svetu, koju vodi i u njoj tokom sezone živi slikar Miguel Doura, neverovatno živopisan i drag čovek.

Iako izgleda kao privid civilizacije na tako zabačenom i nepristupačnom mestu, bazni kamp i život u njemu su daleko od normalne svakodnevnice na koju smo navikli u svojim gradskim sredinama. Na takvim mestima naučiš da ceniš male stvari koje inače uzimaš zdravo za gotovo – tekuću vodu, kanalizacioni sistem, krevet i slične “obične“ beneficije koje savremeni čovek ima na raspolaganju. Voda, poreklom sa glečera, u baznom kampu se zahvata iz buradi, bljutavog je ukusa i uglavnom smo je mešali sa Cedevitom ili šumećim tabletama da bi je lakše pili. Kako bismo predupredili komplikacije zbog visine, stalno smo se nalivali vodom, a preporuka je da se pije minimum 4 litra tečnosti dnevno. Posebno zabavna posledica ovog super-hidriranja je noćno ustajanje radi odlaska u WC – prvo se pripremaš psihički i odlažeš maksimalno izlaženje iz tople vreće za spavanje (iako, avaj, znaš da je neminovno), a onda nekako odtumaraš kroz mrak i hladnoću do najbliže metalne kutije predviđene za tu namenu.   I pored prečišćavanja vode raznim sredstvima, naravno da smo svi udesili stomake i probavu prvih dana boravka u kampu tako da je aktivni ugalj bio jedan od najdragocenijih sastojaka u svačijoj kolekciji lekova.

Za ljude koji nisu stalno na ekspedicijama, prvih par dana životnih uslova u ovakvim kampovima obično bude lagani šok, ali čovek je čudna životnija i pre ili kasnije se na sve navikne. Uglavnom posle nekoliko dana zaboraviš da si nekad živeo u svetu u kome se ljudi kupaju i presvlače svakog dana i jednostavno se pomiriš sa tim da će ti petnaestak dana najbolji prijatelji biti vlažne maramice i sredstvo za suvo pranje ruku u pokušaju da tu i tamo održavaš neki privid higijene. Za žensku populaciju, posebno za one sa rusim kosama, neke stvari su dodatan izazov u tom domenu, ali o tome jednostavno prestaneš da razmišljaš i prepustiš se okolnostima.

Dani u baznom kampu prolaze brzo u pripremi za završni uspon. Nastavljamo aklimatizaciju i nošenje opreme i hrane malo po malo, prvo izlazimo na Plaza Canada na 5,000 m, a dan kasnije na prvi visinski kamp Nido de Condores na 5,500 metara, na koji iznosimo deo opreme i postavljamo šatore u kojima provodimo tu noć. Ostavljamo kamp na Nidu i spuštamo se ponovo u Plaza de Mulas, a šatori koje smo postavili i oprema u njima će nas (nadamo se) čekati gore kada budemo krenuli na vrh.

U baznom kampu nas čekaju vesti o vremenskoj prognozi koja nije obećavajuća za termin kada planiramo uspon. Na Aconcagui je vetar često problem, a za naredne dane su na vrhu prognozirani orkanski udari jačine od preko 100 km na sat. Nema nam druge nego da čekamo jer po takvom vetru nemamo šta da tražimo gore ako su nam dragi prsti na rukama i nogama. Provodimo dva dodatna dana u baznom kampu, prognoza se non-stop menja, svi su u nekim svojim mislima, ali većina dobro podnosi nervozu, smejemo se dosta i atmosfera je i dalje na visokom nivou. Dobar savet naših vodiča je da se u tim trenucima misli samo o sledećem danu, a ne previše unapred jer na neke stvari niko od nas ne može da utiče i ne vredi se opterećivati.

Međutim, vreme koje imamo na raspolaganju polako ističe jer da bismo stigli da se vratimo u Mendozu i uklopimo u povratni let, 14.2. je poslednji dan kada teoretski možemo da penjemo vrh. Poslednji update vremenske prognoze nam konačno daje zeleno svetlo i 12. februara krećemo na gore. Nadamo se da vetar koji je divljački duvao prethodnih dana nije odneo naše šatore i opremu koju smo prethodno ostavili na Nido de Condores. Posle nekoliko sati hoda stižemo do Nida i sa olakšanjem konstatujemo da je sve onako kako smo ostavili. Noćimo i sutradan ujutru pakujemo kamp i sve nosimo dalje do sledećeg i poslednjem visinskog kampa, Colere koji se nalazi na 6,000 metara.

Stižemo predveče na Coleru i postavljamo šatore, topimo sneg, hidriramo se, jedemo i odmaramo istovremeno pripremajući se mentalno za završni napor ka ispunjenju našeg konačnog cilja. Plan je da se malo odmori, ustane oko 2 ujutru i nakon spremanja krene na završni uspon u 4 sata. Niko ne spava niti priča previše, uzbuđenje i nervoza su na vrhuncu. Vetar koji fijuče napolju u šatoru zvuči kao nešto iz horor filmova. Vreme teče, već je 3 ujutru, a vetar se i dalje ne smiruje. Raša, naš vodič, kaže da dremkamo, jedemo i pijemo i da čekamo . Prolaze minuti i sati, već je pola 5, a onda konačno, malo pre 5 sati kao da je neko pritisnuo prekidač i ugasio vetar jednim potezom. U trenutku se sve smirilo i zavladala je potpuna tišina. To je bio naš znak za pokret, završavamo sa spremanjem, izlećemo iz šatora i naša velika grupa je ubrzo na okupu. Zmija čeonih lampi polako grabi naviše, dvojica drugara relativno rano odustaju i vraćaju se nazad u kamp. Na Independenciji, na oko 6,400 metara stavljamo dereze koje nećemo skinuti dok se ponovo ne nađemo na tom istom mestu pri silasku. Odatle ubrzo izbijamo na traversu dugačku nešto više od kilometra, a nakon nje sledi Canaleta, završni strmi deo i poslednja prepreka između nas i vrha. Tokom poslednjih dvestotinak metara visinske razlike po prvi put tokom uspona osećam napor, teško se diše, posle svakih par koraka pravimo pauzu od nekoliko sekundi kako bi uhvatili vazduh. I konačno posle nekih devet sati od polaska, nešto pre 14 časova stižemo na mesto odakle nema više, najvišu tačku Južne Amerike, vrh Aconcague na 6,962 metra iznad nivoa mora. Osećaj je sjajan, skoro da čujem zvuk kamena koji pada sa srca. Polako se prikupljamo na vrhu, vreme je fantastično, vetra, koji nam je pravio tolike probleme, skoro i da nema, izležavamo se na širokom vršnom platou više od sat vremena. Osećam lagano da mi dalji boravak na skoro 7,000 metara sve manje prija, polako krećemo na dole, opijeni uspehom i pomalo ošamućeni od visine. Par sati kasnije stižemo ponovo na Coleru i rušimo se u šatore na spavanje. Sutrašnji dan je ponovo naporan jer se treba spustiti do baze u Plaza de Mulas i sa sobom poneti sve što smo kao mravi dovlačili do visinskih kampova u prethodnom periodu. Prolazi nekako i to, kao i još jedan dugi i iscrpljujući dan i marš kroz pustinju od baznog kampa do izlaska iz nacionalnog parka u Horconesu. Sreći i olakšanju nema kraja kad konačno oko deset uveče, najzad u civilizaciji nasrćemo na ogromne bifteke i pivo/vino u restoranu El Rancho u Uspallati na putu ka Mendozi.

I da se vratim na sam početak. Aconcagua nije lepa planina. Da je nisam popela ovog puta nisam sigurna da bih se ikad ponovo vratila. Drago mi je da ipak jesam stigla do vrha jer da je bila izazov bila je. Pod izazovom pre svega mislim na psihički aspekt cele odiseje i osećam se bogatije za značajno iskustvo nakon povratka. Aconcagua i ekspedicija čiji sam bila član naučili su me dosta o strpljenju i poniznosti u planini, osobinama na kojima sam znala da treba da radim, a koje su neophodni kvaliteti svakoga ko ima ozbiljnije ambicije u visokim planinama. Timski rad, kretanje tempom prilagođenim većini, školsko penjanje velike planine u pogledu aklimatizacije i pripreme, život u ekspedicijskim uslovima skoro 20 dana – sve su to dragocena iskustva za neke buduće poduhvate ove vrste. Da, mora se biti optimalno fizički spreman za ovakve stvari, ali planinski gorostasi se pre svega penju glavom, a tek onda telom. Ja se bar za neko vreme ponovo vraćam lepim planinama, dok me ponovo ne obuzme želja za nekom grdosijom koja će me iskušavati i izvlačiti iz zone komfora.

Na kraju hvala planini koja je kad se sve uzme u obzir bila dobra prema nama, hvala divnoj ekipi ljudi, toliko različitih a opet toliko složnih da su živeli kao jedno dvadeset dana, a posebno hvala našim vodičima iz EST-a, Raši i Bilji. Sa vama bilo kuda, samo ne opet na Prašinagvu :)

]]>
Fri, 1 Mar 2019 06:15:00 +0100 Ostalo http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1802/aconcagua-%E2%80%93-prasinarenje-po-andima.html
Pravilan izbor ski cipela za vaša stopala http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1799/pravilan-izbor-ski-cipela-za-vasa-stopala.html Saveti bootfittera za pravilan izbor ski cipela prilikom kupovine. ]]>  

Ne postoji bitniji deo ski opreme, kada govorimo o skijanju, od ski pancerica. Ni ski naočare, niti skije, a ni sve boje da se slože na vama nisu važnije. Pričam prevashodno o damama u ovom slučaju. Da budemo in je ok, ali svakako nije bitnije od pravilnog osećaja u ski cipelama. Niti bilo koja druga stvar koju imate na sebi kada pođete skijati zasigurno nije, jer upravo će vas ski cipele ili namučiti ili pružiti maksimalno zadovoljstvo na snegu i sve što sledi uz to dok ste na skijama.

Koliko sam samo puta gledao kako skijaši sa vrhunskom opremom sede pored staze ili nekom od restorana masirajući svoje noge ne bi li ublažili agoniju sa kojom se suočavaju zbog pogrešne obuće, ispijajući žestoko piće da ublaže bol, dok njihove ski pancerice stoje odbačene na snegu pored njih. Kada skijaši koji pate u ski obući čuju da se bavim pružanjem bootfitting usluga i da im mogu pomoći, isti bukvalno dotrče do mene i pokažu mi svoja namučena stopala. Tada jasno vidim da su očigledno pogrešili u prvobitnom odabiru ski cipela. Moj odgovor je obično: Da, mogu vam pomoći, stvoriti vam potrebnu udobnost, a da istovremeno ne kompromitujem preciznost u postojećim ski cipelama, kako ne biste i dalje patili ili još gore zamrzeli ovaj sport. Zato pogrešne ski cipele ne koštaju ništa više od onih pravilnih. Ako će vam biti lakše, većina rekreativnih skijaša greši u biranju ski cipela, i to više puta, pa zbog toga traže stručno lice koje im može pružiti custom made bootfitting usluge, te tako rešiti probleme na duži vremenski period.

Pozitivna stvar za one koji nisu dovoljno obavešteni je da nove tehnologije u izradi ski cipela, u odnosu na ranije decenije, nude veću udobnost, toplotnu izolaciju i performanse, ali sve to i dalje nije merljivo sa custom made ski obućom koja je podešena po geometriji vaših potkolenica i kao takva nudi neuporedivo veći osećaj udobnosti i preciznosti. Dakle, tri najveće prednosti custom made ski obuće su: veća udobnost, veća toplota odnosno pospešena cirkulacija u nogama, i naravno bolje performase.

Kao prvo pravilo, kada odlučite kupiti sebi ski cipele morate obratiti pažnju na osećaj u njima kao i njene performanse. Da pojasnimo ovaj prvi deo u vezi sa osećajem: Stopalo i potkolenica treba da se osete udobnim, ali i jednako stabilnim u ski cipeli, bez osećaja bola u nekom od delova stopala ili potkolenice. Dok stojite u cipelama, najpre obratite pažnju na ris stopala, da nije pritisnut odozgo zakopčavanjem druge kopče odozdo na cipeli. Takođe, bočne i unutrašnje strane stopala ne smeju biti pritisnute, veliki palac i ostali prsti moraju imati dovoljno prostora i da nisu povijeni ili da jako udaraju u vrh cipele, da peta bude udobna, ali i da se ne podiže u cipeli kao i da ste udobni u predelu cevanice tj. da vas ne useca cipela dok je savijate ka napred. Važno je još i da nemate prekomeran pritisak iznad pete tj. ahilove tetive i da se osećate udobno, a ujedno i bez previše komocije u predelu lista, odnosno potkolenice.

Ceo osećaj nakon desetak minuta stajanja u ski cipelama treba biti kao da imate tačan broj rukavice na ruci koja je niti labava, niti vas prekomerno stiska. Istina je da ćete najviše osetiti cipelu kada odete na skijanje, ali ako dovoljno detaljno obratite pažnju na gore navedene stvari, možete rizik nepoželjnih bolova u cipelama svesti na mimimum ili ga eventualno uopšte nećete imati. Imajte u vidu i to da će se unutrašnja čizma istanjiti odnosno proširiti već nakon 30-ak dana skijanja, pa i ovaj aspekt treba uzeti u obzir. Posebno kada neko odluči da investira dodatna sredstva u custom made uloške. Da sumiramo, nemojte žuriti sa custom made ulošcima dok ne razgazite unutrašnje čizme u školjkama.

Kao drugo, performanse su podjednako bitne, posebno kod boljih i iskusnijih skijaša, a boja ili stil cipela zaista ne treba da predstavljaju bitne parametre prlilikom kupovine. Skijaši me često kontaktiraju pitajući za savet upravo o ovome o čemu sam odlučio detaljnije pisati. Razlog nije da bih ski entuzijaste odvratio od daljeg konsultovanja, naprotiv, već da što veći broj skijaša u Srbiji i regionu dođe do lakše i pametnije kupovine kada su u pitanju ski pancerice.

Flex ski cipele određuje mogućnost da se cipela savije ka napred, dok se stoji ili skija u njoj. Što je tvrđa cipela, to je veći prenos energije sa ski cipele na ski kantne. Svaki flex index nije jednak ili ekvivalentan fleksu kod drugog modela, pa čak kada je u pitanju isti brend, jer postoje različite plastike i metode izrade cipela koje direktno utiču na određivanje jačine flex indeksa u njima. On može da služi kao jedna vrsta merila u svakom modelu, tj. koliko je neka cipela tvrda/meka ili poželjna za manje ili više iskusne skijaše.

Obično se proizvođači ski cipela drže jednog pravila, a to je da veći flex ili tvrdoću imaju cipele koje su uže i potrebne da zadovolje vrhunske ili iskusnije skijaše. Ove cipele su generalno uže (94-98mm) u predelu najšireg dela stopala ili last-a, da bi se stekao što veći osećaj kontrole u njima dok skijate. To u dosta slučajeva stvara problem oko celokupne udobnosti, pa takvi skijaši obično završe kod mene u BootPro radionici tražeći individualno prilagođavanje ski cipela, odnosno custom made usluge.

Takođe, kada birate tvrdoću, treba obratiti pažnju na fizičku spremnost, visinu i telesnu težinu. Na primer, početnik ili osrednji skijaš, ukoliko je visok i ima prekomernu težinu te usko stopalo i želi skijati često, recimo minimum 20 dana u sezoni, tada predlažem da se uzme nešto tvrđa cipela (90 - 110 flex), kako bi stopalo bilo stabilno i sa većom kontrolom. Takva kupovina bila bi opravdana na duži period dok skijaš usavršava tehnike skijanja i iz sezone u sezonu uživa u sportu koji voli. Obično na modelima srednjih performansi, pa sve do onih vrhunskih, cipele imaju mogućnost promene tvrdoće fleks indeksa. Postoje dve opcije: prva je da su otpozadi, odnosno u kičmi cipele, uvrnuta dva šrafa. Alternativno rešenje je manji prekidač kojim se smanjuje, odnosno povećava tvrdoća za 10-20%.

Kod rekreativnih, pa čak i vrhunskih modela sa velikim fleksom, stopalo lakše ulazi i izlazi iz cipela. Razlog tome je taj što su ovi modeli posebno dizajnirani i smekšani u predelu ispod cevanice, za razliku od takmičarskih modela koji su izliveni iz jednog donjeg i jednog gornjeg dela sličnog intenziteta ili tvrdoće. U zadnjih 15 godina se koriste različite vrste plastika, mešaju se ili se od njih prave različiti delovi cipela, kako bi se rekreativnim skijašima omogućila veća udobnost, a da se pri tom sačuvaju potrebne performanse.

Preporuka fleksa ili tvrdoće cipele

Mekan fleks indeks – 80 muškarci, 60 žene. Za ležerno skijanje po plavim i zelenim utabanim stazama.

Srednji fleks – od 90-100 muškarci, 70-80 žene. Osrednji skijaši koji skijaju po svim stazama, čak i po dubljem snegu ili hupserima.

Tvrđi fleks – od 110+ muškarci, 90+ žene. Iskusni i vrhunski skijaši koji poznaju različite tehnike skijanja, skijaju agresivno sve uslove i staze pri velikim brzinama i sa kontrolom.

Dužina cipela ili njihov broj

Ove jedinice su izražene u cm i odnose se na dužinu unutrašnjeg uloška pod stopalom. Bitno je naglasiti da se ne prave cipele na pola broja, ali se sam uložak pravi debljim ili tanjim kako bi se smanjio ili povećao volumen cipele za pola broja.                                       

  

Mondo

  
  

21.5

  
  

22

  
  

22.5

  
  

23

  
  

23.5

  
  

24

  
  

24.5

  
  

25

  
  

25.5

  
  

26

  

Women's U.S.

5

5.5

6

6.5

7

7.5

8

8.5

9

9.5

Men's U.S.

NA

NA

NA

5

5.5

6

6.5

7

7.5

8

  

Mondo

  
  

26.5

  
  

27

  
  

27.5

  
  

28

  
  

28.5

  
  

29

  
  

29.5

  
  

30

  
  

30.5

  

Women's U.S.

10

10.5

11

11.5

12

NA

NA

NA

NA

Men's U.S.

8.5

9

9.5

10

10.5

11

11.5

12

13

Širina cipela ili last

Najšira tačka u prednjem delu stopala, pre prstiju, poprečna linija koja označava najširu tačku stopala ili cipele sa unutrašnje strane. Ova mera je izražena u mm. Obično se kreće od 94mm do 106mm, u zavisnosti od modela cipela. Što je cipela uža, to je i više kontrole u njoj. Međutim, u poslednje vreme zbog smanjenog obima prodaje, proizvođači su počeli da menjaju ovaj trend. Razlog je taj što skijaši sa širim stopalima imaju poteškoće da uđu ili da se osećaju udobno u užim cipelama koje pružaju veće performanse i koje su sa većim fleks indeksom.

Model ski cipela

U zavisnosti od toga koji stil skijanja preferirate ili kuda najčešće želite skijati: dubok sneg, hupseri, sredjene staze, kapije i slično, možete se odlučiti za kupovinu modela cipela koji odgovara isključivo vašem stilu. Ovakvi modeli su jasno izdvojeni jedni od drugih, uglavnom po svojoj tvrdoći i performansama, i dizajnirani su sa jasnim ciljem da različitim skijašima omoguće lakše skijanje i bolje performanse. Na primer: all mountain, freeride, telemark, freestyle, race i turno. Freeride i turno cipele imaju tzv. walk mode koji omogućava da se u cipelama lakše hoda dok se penjete uz planinu.

Bojan Antunović

t: +381 66224664

e: bootpro.rs@gmail.com

fb: www.facebook.com/bootpro.rs/, instagram: www.instagram.com/bootpro.rs/

]]>
Tue, 26 Feb 2019 13:18:00 +0100 Ski Oprema http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1799/pravilan-izbor-ski-cipela-za-vasa-stopala.html
Intervju sa Bojanom Antunovićem (BootPro): Bootfitting http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1795/intervju-sa-bojanom-antunovicem-bootpro-bootfitting.html Razgovarali smo o bootfittingu sa Bojanom Antunovićem, vlasnikom specijalizovane bootfitting radionice, BootPro. ]]>

Da li možeš da nam kažeš nešto o sebi?

- Poreklom sam iz Sarajeva i u skijanju kao profesiji ili primarnom zanimanju sam preko 20 godina. Dobar deo svoje ski karijere sam proveo u inostranstvu radeći prvo kao ski instruktor, a zatim i kao ski trener. Do pre sedam godina baza mi je bila Australija, u koju sam se doselio pre 20 godina, i gde sam radio u takmičarskom skijanju u jednom ski klubu. Iz porodičnih razloga odlučio sam da se vratim u Srbiju, mada i dalje radim na relaciji Australija-Srbija.

Kada i kako si počeo da se baviš bootfittingom?

- Bootfittingom se bavim preko 15 godina. Šta me je zaintrigiralo da krenem da se bavim bootfittingom? Pa bolovi u pancericama u kojima sam provodio i po 10 sati dnevno, i to iz dana u dan. Pošto sam radio u uslovima gde je velika vlaga, stopala su oticala u pancericama i zbog toga sam imao velikih problema. Tako sam počeo da se bavim problematikom bootfittinga. Završio sam bootfitting kurs u Americi na MasterFit univerzitetu, u trajanju od pola godine, i to nivo koji mi omogućava da obučavam druge bootfittere. Krenuo sam da radim sa specijalizovanim bootfitting servisima u Australiji kao MasterFit promoter, držeći MasterFit kurseve gde sam obučavao druge bootfittere. Paralelno sa ovim, radio sam i kao bootfitter u skijaškim prodavnicama na planinama u Australiji, kao jedan od prvih koji se tamo ozbiljno bavio ovim poslom.

Reci nam nešto o nastanku BootPro-a.

- U poslednjih 7 godina, od kada sam se vratio iz Australije, trudio sam se da ovde probudim ili podignem svest o uslugama bootfittinga, da skijaši ne moraju da “pate” u ski cipelama. Kao rezultat svih tih aktivnosti u prethodnim godinama došao je i BootPro, specijalizovani servis za pružanje bootfitting usluga. Duboko verujem da svi skijaši mogu da imaju dosta koristi od ovakvih usluga. BootPro je krenuo sa radom ove zime, a od januara meseca se nalazimo na Kopaoniku u hotelu Srebrnac. Usluge pružamo isključivo u unapred zakazanom terminu.

Koje usluge skijašima pruža BootPro?

- BootPro će pružati primarno uslugu prilagođavanja ski cipele (školjke cipele i unutrašnje čizme) po obliku stopala i potkolenice skijaša. To je ono što najviše treba skijašima i što predstavlja najveći problem kod njih. Naravno, u narednim sezonama ćemo verovatno krenuti i sa drugim bootfitting uslugama kao što je pravljenje uložaka, balansiranje cipela i sve ono što se može raditi na ski cipelama. Fokus je trenutno na rešavanju problema komfora i bolova u skijaškim cipelama, od prostog širenja i brušenja školjke cipele, modifikacije unutrašnje čizme do smanjivanja viška prostora u cipelama radi povećanja preciznosti.

Koje veštine treba da poseduje iskusan bootfitter?

- Kada pričamo o širenju cipele, treba znati koji metod odabrati u kojoj situaciji. Da li cipelu treba širiti (rastezati) ili brusiti? Postoje različite vrste plastike od kojih se prave cipele kao i mnogo načina kako se izlivaju cipele, pogotovo kod rekreativnih modela. Zatim, različiti delovi cipele imaju različitu tvrdoću. Sve to utiče na izbor metode i način širenja ski cipele. Kod takmičarskih cipela je situacija drugačija. Tu ima dosta “mesa”, pa se sa cipelom može raditi manje više sve. Medjutim, nije sve samo u zanatskom delu posla, širenju ili brušenju cipele. Jako je bitno iskustvo i da bootfitter suštinski poznaje skijanje kao sport. Poznavanje biomehanike ovog sporta, kao i skijaške tehnike je izuzetno važno. Kao i kod skijaške tehnike, reći ću samo da od stopala polazi sve. Pravilan odabir cipele za skijaše je takođe jedna od najbitnijih usluga koje bootfiter pruža korisnicima. Jednostavno, bootfitting nije prost zanat već je dosta kompleksan posao koji zahteva od bootfittera različita znanja i veštine.

Da li možeš da daš neki savet skijašima prilikom odabira i kupovine ski cipela?

- Prilikom kupovine, treba obratiti pažnju na nekoliko stvari. Prvo, cipele ne smeju da budu velike. Ako kupite preveliku cipelu, vi ste u problemu od prvog dana. Kako znati da je cipela odgovarajuća po veličini? Izvadim unutrašnju čizmu iz cipele, kako bi klijent bosom nogom ušao u školjku cipele, blago prstima dodirujući vrh cipele. Nakon toga, gledam koliko prostora ima u školjci, pogotovu od pete to kraja školjke. Generalno, kada pričamo o dužini cipele, ne bi smelo da ima više prostora od jednog do dva prsta maksimalno. Treba znati i da se ski cipele ne prave na pola broja, tako da na primer cipela u broju 26 i 26.5 je iste veličine. Proizvođači obično dodaju neku vrsu kartona ispod uloška kako bi popunili prostor u cipelama na pola broja. Takođe, bitno je da se model cipele uskladi sa širinom stopala. Generalno se modeli za bolje skijaše prave da budu tvrđi i uži, što je donekle paradoks jer je čest slučaj da dobri, fizički snažniji skijaši kojima trebaju tvrđe cipele, imaju šire stopalo. Na većini modela cipela stoji oznaka za širinu, takozvani “last width”. To je širina najšireg dela stopala (i ski cipele) izražena u milimetrima. Postoji još faktora koje treba uzeti u obzir prilikom odabira cipela, kao npr. kakav je položaj prstiju stopala u cipelama (pod uglom ili ravno).  Dolazimo i do tvrdoće cipele. To je mogućnost da skijaš povije cipelu ka napred i vrati je nazad dok skija ili stoji u njoj. Što teže povijate cipelu u napred to je tvrđi fleks indeks cipele. Prilikom odabira tvrdoće cipele, treba uzeti u obzir visinu i težinu skijaša, način na koji skija i ambicije u skijanju. Nije sve samo u skijaškom znanju. Jedna od zabluda je da je tvrda cipela automatski i neudobna. Ako se izabere pravilna (tvrda) cipela (prema svim ovim faktorima), uz eventualne modifikacije,  ona neće biti neudobna bez obzira na njenu veću tvrdoću. Kod odabira tvrdoće cipele, treba uzeti u obzir i skije na kojima skijamo. I za kraj, kod biranja cipele treba voditi računa i o tome gde skijamo, da li na stazi, van staze (po dubokom snegu) ili po hupserima.

Bojan Antunović

t: +381 66224664

e: bootpro.rs@gmail.com

fb: www.facebook.com/bootpro.rs/, instagram: www.instagram.com/bootpro.rs/

]]>
Wed, 16 Jan 2019 09:33:00 +0100 Ski Oprema http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1795/intervju-sa-bojanom-antunovicem-bootpro-bootfitting.html
Primorska planinarska transverzala - reportaža http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1791/primorska-planinarska-transverzala---reportaza.html 4 dana, 200km i 10.000+ metara uspona. ]]>

Primorsku planinarsku transverzalu tj. prelazak planina duž cele crnogorske obale je nešto što smo Miluša i ja planirale već neko vreme. Prvobitni dogovor je bio da to ostavimo za proleće, ali smo na kraju zaključile da se to da uspešno sprovesti i oko Nove godine. Taj period nosi sa sobom i odredjene probleme kao što su hladnoća, sneg i kratak dan, ali sa druge strane ima i prednosti jer nije vruće, ne moramo da vučemo toliko vode sa sobom (jer je transverzala problematična sa snabdevenošću) i zmije na Orjenu spavaju :) Dogovor pada, stižem u Kotor dva dana pred katolički Božić, privodimo logistiku kraju - kupovina potrebština, transport stvari koje će nas čekati na Ivanovim koritima i u Baru i druge sitnice i to je to, sve je spremno za pokret!

1. dan

U 4:30 ujutru krećemo iz Lepetana trajektom ka Kamenarima, tamo hvatamo taksi do autobuske stanice u Herceg Novom, naše polazne tačke. I tu smo! 5 sati i koji minut i krenuleeeee smo! Grabimo ka Orjenu, praktično sa 0 metara nadmorske treba stići do Subre na 1679 mnv. Ide nekako, prolazimo dom za Vratlom, Subrine platoe i eto nas na vrhu dok sunce izlazi. Nestvarno je, euforija, sreća, prelepost! Prvi vrh odradjen, idemo dalje. Sledi strmopizd niz Subrin amfiteatar koji predstavlja izazov i u letnjim uslovima, a kamoli sada kada je okovan snegom i ledom. Skrkendasmo se nekako, spuštamo se na 700-800 mnv, a onda ajmo ponovo op-op, potegni hiljadarku uspona na Zubački kabao. Orjen je pun snega, od Orjen sedla milimo kroz belu nedodjiju, blizu vrha se bukvalno probijamo kroz smetove i propadamo do kolena. Izlazimo na vrh, nagradjuje nas pogled koji puca na sve strane, vetar brije i bežimo dole. Vraćamo se na Sedlo, a odatle trk ka Crkvicama gde završavamo odiseju za taj dan. Plan je bio da do kraja prvog dana stignemo do prevoja Grkavac, ali u tim uslovima, po noći, već umorne posle celodnevnog probijanja kroz sneg, nije baš bilo najpametnije nastavljati dalje po nezgodnom terenu prepunom rupa i provalija ka Grkavcu.

Statistika dana: 36 km, 3000 m uspona.

2.dan

Krećemo sa Crkvica oko 5:30, penjemo se po mraku na tvrdjavu Kom i nastavljamo dalje ka Veljem vrhu gde stižemo na izlazak sunca. Vetar razbija, ruke se lede, medjutim toliko je lepo da nam se ne silazi, ali znamo da moramo dalje, čeka nas veliki komad puta jer moramo da nadoknadimo minus od prethodnog dana. Prolazimo prevoj Grkavac, a onda dalje grebenom iznad Risanskog zaliva i Orahovca, skakućemo s kamena na kamen do tvrdjave Sveti Andrija. Stajemo svaki čas i škljocamo, pogledi su nestvarni. Od Svetog Andrije ide nezgodan i malo ružniji deo ka Valištima, gadan teren, čini nam se da nikad nećemo izaći odatle. Najzad se pojavljuju prvo Mali pa Velji Zalazi, čarobna napuštena sela, prolazimo ih i gazimo dalje dok sunce zalazi. Stižemo na Krstac, kratka okrepa u jednom od retkih kontakata sa civilizacijom na ovom putu, treba sakupiti snagu za noćni uspon na Lovćen. Penjemo se na Jezerski vrh nešto pre 7 uveče, čuvari na Mauzoleju su u blagom zabezeku što nas vide gore u to doba, komentari tipa kako nas nije strah i druga simpatična pitanja :) Sve u svemu, jako zabavna epizoda, kratko zadržavanje na vrhu i spust kroz šumu do Ivanovih korita gde stižemo oko 8 i konačno završavamo dug i naporan dan.

Statistika dana: 60 km, 3000 m uspona.

 

 

3.dan

Start sa Ivanovih korita u 5:30, pentranje na Trešteni vrh gde čekamo izlazak sunca, posle penjemo Babinu glavu i odatle nastavljamo ka Majstorima. Ko je prošao Majstore zimi, pakao mu neće teško pasti. Nezgodan teren, sneg, zapuštena staza skoro ne postoji, markacija ili nema ili se ne vide, neka grozna šumetina, popadalo drveće, vučemo se tuda satima. Setim se Vedre kad je rekla koliko će se samo puta njih dve glavoizlupetati i pitati šta im je trebala ova pizdarija. Glavolupetanje prvi put! Izlazimo nekako iz tog užasa i stižemo konačno do Brajića, srećne ko mala deca. Odatle sledi konačno malo nagrade, prolazimo divan deo preko tvrdjave Kosmač i Ogradjenice, grabimo ka Sutormanu do koga imamo dobrih 20 i nešto km. Ali ne može bez još jedne jebade za taj dan, hvata nas noć, tumaramo malo po kamenjaru, malo po sablasnoj šumi, staza se ne nazire, trek se gubi, malo se vrtimo u krug i tražimo put kroz porušene medje i trnje i u tom trenutku vrhunac jezivosti - vidimo nadgrobnu ploču neke sirote Desanke, piše na tom mestu je izgubila život tragično od ruku zlikovca! Jbm ti sve! Glavolupetanje drugi put! Hvatamo ritam nekako, lakše se nazire staza i ispadamo iz šume na prevoj Sutorman oko 8 uveče gde nas čeka Saša sa toplim autom, čajem, grickalicama i pivooooom za koje se budala naravno prvo hvata ko da joj je poslednje u životu.

Statistika dana: 55 km, oko 2500 m uspona.

4. dan

Krećemo sa Sutormana oko 6 ujutru relativno rasterećene, em je poslednji dan em imamo malo manju kilometražu u odnosu na prethodne dane. Bezbrižnost se vrlo brzo pretvara u katastrofu, ja zastajem koji minut za wc pauzu i misleći da je Miluša ispred mene idem za njom, još je psujem što je nagazila i nikako ne uspevam da je stignem. Vreme prolazi, čujemo se telefonom i dogovaramo se da se nadjemo na prevoju Bijela skala. Ja idem dalje i čudno mi je malo što se staza spušta, a trebalo bi da penje na prevoj. Ali i dalje ništa ne sumnjam, markacije su tu, a i sat pokazuje da sam na treku. Spuštam se još malo, a onda trenutak užasa - shvatam da se nalazim na početnoj tački, na Sutormanu, na koji sam se spustila s druge strane!!! Aaaaaaa! Bijela skala udaljena 12 km i ponovo penji skoro sve ono što sam već pre koji sat! Glavolupetanje treći put! Tražim nekako put nazad i čini mi se da se vrtim u krug, ali idem dalje dok konačno ne vidim tablu koja mi govori da sam na pravom putu. Susrećem se sa Milušom konačno na Bijeloj skali i nastavljamo dalje, ali moj filmski fijasko Veštica sa Sutormana koštao nas je više od dva sata vremena. Krećemo ka Rumiji, ja već pomalo iscrpljena što od stresa što od fizičkog napora u pokušaju da što brže stignem do Miluše i Bijele skale. Sledi uspon na Rumiju, dangletina od 600-ak metara uspona u 2 km, pufćem i curi mi znoj niz ledja, ali nekako izlazimo na vrh odakle puca pogled na Skadarsko jezero sa jedne i more sa druge strane. Slikanje i jurnjava dole, ostao je još samo jedan vrh, Lisinj. Put nas spušta na oko 600 metara nadmorske, a odatle sledi uspon na Lisinj visok 1355m. Idemo i idemo, Lisinj je klasična prevara od vrha, taman misliš da si tu, kad iza novo brdo i tako deset puta. Napokon stižemo i do mesta sa koga se ne može više, poslednji uspon i ukupno 8. vrh je iza nas, grlimo se, euforija već kreće, trčimo dole dok sunce zalazi i već po mraku stižemo do sela Lunje gde nas čeka Goran i vozi do Bara! Gotovooooooo!!! Sreća, ošamućenost, nesvesne i dalje šta smo radile prethodna 4 dana i šta smo sve videle i prošle, to nijedan izveštaj ili slika neće moći da dočara.

Statistika dana: 35 km (plus mojih 12 što sam muva bez glave), oko 2000 m uspona.

Eto to bi bilo to, nije moglo kraće. Neverovatno putovanje sa mojom dragom drugaricom, jedinom osobom koju poznajem sa kojom je nešto ovako bilo moguće zamisliti i ostvariti. Hvala ti što sanjaš sa mnom i pratiš me u svim mojim budalaštinama :) Takodje hvala svima koji su nas pratili i podržavali, a posebno hvala Saši Boškoviću, Sanji Tot, Goranu Banoviću i Vedrani Jerić-Milos, koji su bili deo ovog ludila s nama!

]]>
Fri, 4 Jan 2019 12:00:00 +0100 Ostalo http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1791/primorska-planinarska-transverzala---reportaza.html
Osećajte se udobno dok skijate (BootPro custom ski boot fitting) http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1790/osecajte-se-udobno-dok-skijate-bootpro-custom-ski-boot-fitting.html BootPro, specijalizovana boot fitting radionica, kreće sa radom u Srbiji. ]]>

Ljubitelji skijanja u Srbiji i regionu, ako ste nezadovoljni sa svojim postojećim ski pancericama, od ove zime (2018/19) možete posetiti specijalizovanu radionicu koja se bavi isključivo rešavanjem svih mogućih problema u ski pancericama, a sve u cilju stvaranja veće udobnosti i kontrole u istima! BootPro je specijalizovana “boot fitting” radionica koja svojim uslugama pospešuje udobnost i preciznost u postojećim ski cipelama.

Osnovni cilj specijalizovane "boot fitting" radionice je da stvori optimalnu udobnost u ski pancericama za Vaša stopala, što će omogućiti bezbednije skijanje i bolje rezultate, bez obzira na nivo skijaške tehnike, bilo da je reč o rekreativnom skijašu ili profesionalcu. Jedinstven koncept usluge i 20 godina internacionalnog iskustva u ovoj oblasti će Vam pomoći da maksimalno uživate u sportu koji volite.

Počev od januara 2019. godine, BootPro pruža “bootfitting usluge” u ski centru Kopaonik, u prostorijama hotela Srebrnac, isključivo u unapred zakazanom terminu. Za zakazivanje termina i dodatne informacije možete kontaktirati BootPro putem telefona, e-maila ili njihove zvanične facebook i instagram stranice.

Bojan Antunović

t: +381 66224664

e: bootpro.rs@gmail.com

fb: www.facebook.com/bootpro.rs/, instagram: www.instagram.com/bootpro.rs/

 

]]>
Tue, 11 Dec 2018 11:40:00 +0100 Ski Oprema http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1790/osecajte-se-udobno-dok-skijate-bootpro-custom-ski-boot-fitting.html
Skijaš protiv drona - Ko je brži? (VIDEO) http://www.skijanje.com/blog/ski-takmicenja/1777/skijas-protiv-drona---ko-je-brzi-video.html Zanimljivo takmičenje između skijaša iz Svetskog kupa i drona na veleslalomskoj stazi. ]]>

Poznati francuski proizvođač zimske opreme, Salomon, došao je na originalnu ideju da organizuje takmičenje između skijaša iz Svetskog kupa i drona na veleslalomskoj stazi.

Na takmičenju održanom u američkom skijalištu Snowbird u Juti, oči u oči su se našli francuski skijaš Victor Muffat-Jeandet (osvajač bronzane medelje u kombinaciji na poslednjoj olimpijadi u Koreji) i dron, kojim je upravljao dvostruki svetski prvak Jordan Temkin.

Pogledajte ko je bio brži u paralel-veleslalom trci!

]]>
Tue, 13 Nov 2018 11:45:00 +0100 Takmičenja http://www.skijanje.com/blog/ski-takmicenja/1777/skijas-protiv-drona---ko-je-brzi-video.html
Skijanje u Iranu http://www.skijanje.com/blog/skijalista/1774/skijanje-u-iranu.html Umesto dobro poznatih skijališta u regionu i Alpima kako bi bilo probati nešto potpuno drugačije ove sezone? ]]>

Skijanje sigurno nije prva asocijacija kada se pomene Iran. Velika i moćna blisko-istočna zemlja, koja je prethodnih decenija često bila na lošem glasu, zbog ublažavanja međunarodnih sankcija počinje da se ponovo otvara ka spoljnom svetu i postaje interesantna opcija za egzotični skijaški odmor. Iran je ozbiljna planinska zemlja i u njoj se nalazi preko sto vrhova viših od 4,000 metara.

Iako ima ukupno 19 ski centara, najpoznatija su četiri skijališta: Dizin, Shemshak, Darbandsar i Tochal. Sva čine deo planinskog venca Alborz u severnom Iranu koji se proteže od granice sa Azerbejdžanom uz zapadnu i južnu obalu Kaspijskog mora. Prva tri centra se nalaze u središtu planinskog venca, severno od Teherana koji je udaljen stotinak kilometara, odnosno oko 2 sata vožnje, dok se Tochal nalazi u neposrednoj blizini glavnog grada.

Iranski ski centri dostižu visine veće od najviših skijališta u Alpima. Većina ih se nalazi na visinama od preko 2,000 metara, dok skijaški tereni dostižu visine od 3,600 metara i preko. Planinskim vencem Alborz dominira 5,610 metara visoki Damavand, najviši vrh Irana i najviši vulkan u Aziji. Suv vazduh koji dolazi iz pustinje čini da je sneg na padinama Alborza fantastičnog kvaliteta tj. suv i lagan što ga čini savršenim za skijanje i bordanje i to naročito van uređenih staza.  Zbog velike visine ski sezona traje prilično dugo, od novembra do početka maja.

Dizin je najveći ski centar u Iranu i udaljen je oko 70 km od Teherana. Izgrađen je tokom šezdesetih godina prošlog veka za vreme vladavine šaha Reze Pahlavija, ali je Islamska revolucija 1979. godine dosta usporila njegov razvoj. Postao je poznat i van Irana zbog fantastičnog kvaliteta snega, kao i po tome što spada u najviše ski centre na svetu. Veliki broj sunčanih dana tokom sezone, kao i fantastični pogledi na moćni Damavand takođe su nešto što privlači sve veći broj skijaša i bordera iz godine u godinu.

Skijaški tereni u Dizinu prostiru se na visinama od 2,700-3,600 metara nadmorske visine. Što se tiče infrastrukture, skijalište raspolaže sa 9 ski liftova, 3 sedežnice i 3 gondole. Ukupno postoje 23 ski staze, od čega je 5 zelenih, 7 plavih, 8 crvenih i 3 crne staze. Severna orijentacija staza uglavnom  garantuje sneg odličnog kvaliteta tokom cele sezone.

Dok broj uređenih ski staza nije preveliki, ono što čini Dizin posebno interesantnim su nepregledne mogućnosti za freeride i turno skijanje. Pored sjajnih terena za skijanje po dubokom snegu između staza, postoji i veliki broj off-piste ruta. U istočnom delu skijališta, jedna od poznatih ruta ide sa druge strane planine do malog sela Gajereh koje se nalazi na putu za Dizin. Zatim, zanimljiva je i varijanta koja se pruža od poslednje stanice gondole - može se stići turno skijama do ski centra Darbandsar. Postoji takođe i mogućnost za heli skijanje.

Kao što je pomenuto, pored Dizina u istoj oblasti nalaze se još dva centra, Shemshak i Darbandsar koji su dosta manji, ali se Darbandsar ističe po nešto modernijoj infrakstrukturi.

Tochal, četvrto poznatije iransko skijalište, nalazi se praktično u samom predgrađu Teherana. Tochal je ujedno i najviši ski centar u zemlji. Skijalište se prostire od 1,900 do čak 3,850 metara nadmorske visine i jedno je od omiljenih mesta za odmor stanovnika 15-milionskog glavnog grada Irana.

EST Adventure iz Beograda organizuje u martu 2019. godine skijanje u iranskom Dizinu, a program i uslovi putovanja se mogu naći na linku ispod. Više informacija o putovanju može se dobiti preko e-mail adrese info@estadventure.com

]]>
Fri, 2 Nov 2018 08:58:00 +0100 Skijališta http://www.skijanje.com/blog/skijalista/1774/skijanje-u-iranu.html
Ultra Trail du Mont Blanc 2018 - Reportaža http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1769/ultra-trail-du-mont-blanc-2018---reportaza.html Poslednje nedelje avgusta tradicionalno smo posetili Chamonix i trčali magični Ultra Trail du Mont Blanc. ]]>

Uvek lupam glavu i tražim reči da adekvatno opišem ovu trku i sve što se dešava oko nje, jer šta god da napišem deluje mi nedovoljno da dočara tu energetsko-emotivnu bombu koja svake godine pri kraju leta pogodi francusku dolinu u podnožju najvišeg vrha Alpa. Fantastično je samo biti na ovom mestu u vreme održavanja takmičenja, a tek trčati neku od trka je doživljaj za sebe. Čarolija UTMB-a ulazi pod kožu, zarazna je i tera čoveka da joj je svake godine vraća sa novim, ambicioznijim planom.

UTMB kao manifestacija obuhvata pet trka. Najpoznatija i najprestižnija je istoimena Ultra Trail du Mont Blanc, dugačka 170 km koja trkače vodi oko celog masiva Mont Blanca i počinje i završava se u Chamonixu. Sa njom je sve i počelo davne 2003. godine kada je ovo takmičenje održano po prvi put i tada je okupilo svega par desetina entuzijasta. Kako je vreme odmicalo i sport i manifestacija postajali popularniji, dodate su i nove distance, tj. trke, povećao se drastično broj trkača i gledalaca i ovo takmičenje se pretvorilo u pravi spektakl.

Danas pored originalnog UTMB-a postoje još četiri varijante: OCC - koja startuje u Švajcarskoj  (Orsieres, Champex, Chamonix) dugačka 56km sa 3,500 metara D+, CCC - koja počinje u Italiji (Courmayer, Champex, Chamonix), dugačka 101 km sa 6,100 metara uspona , TDS (Sur les Traces des Ducs de Savoie, odnosno, tragovima grofova Savoje) - dugačka 120 km sa 7,200 metara visinske razlike i najduža varijanta PTL (La Petite Trotte a Leon) koja se trči u paru i dugačka je čak 290 km. Od ove godine uvedena je još jedna trka, MCC (Martigny, Champex, Chamonix) - dugačka 40 km sa 2,300 m uspona, prevashodno namenjena volonterima i prijateljima trke. Sva takmičenja zajedno okupljaju preko 10,000 trkača koji sa sobom povedu bar još toliko pratilaca pa se Chamonix u nedelji održavanja takmičenja pretvara u pravi festival trail trčanja i praktično nezvanično svetsko prvenstvo u ovom sportu. Jer šta je Tour de France u biciklizmu, Kitzbuehel u skijanju, Monaco u Formuli 1 – to je UTMB u trailu.

Od celokupnog programa, vrhunac cele nedelje svakako predstavlja start, tok i finiš najprestižije trke, UTMB-a. Start trke iz centra Chamonixa je spektakl sam po sebi. Hiljade ljudi okupljeno oko zone starta navija i bodri takmičare koji se pripremaju za više desetina sati borbe sa surovim planinskim uslovima koji ih čekaju u masivu Mont Blanca. Njihova lica prikazana na video bimovima otkrivaju čitavu plejadu osećanja - duboku koncentraciju, sreću, uzbudjenje, zabrinutost ili čak strah. Emocije su na vrhuncu dok sa razglasa trešti Vangelisov Conquest of paradise, inače muzička tema koja prožima celu manifestaciju. Zmija od 2,500 ljudi lagano prolazi kroz ulice Chamonixa i kreće na nezaboravno putovanje dok ih publika pozdravlja ovacijama. Ništa manje emotivno nije ni praćenje toka trke, što uživo što online, a o dolasku takmičara u cilj ne treba posebno trošiti reči jer to su i za trkače i gledaoce trenuci koji se pamte ceo život.

Najprestižnija svetska trail trka prirodno okuplja i strašnu konkurenciju, pa svako ko je neko u trail priči želi da se nađe na startnoj liniji jedne od trka. To je posebno slučaj sa UTMB-om, koji tradicionalno okuplja najveća imena trail trčanja.

2018. godina je po pitanju favorita bila dosta specifična i puna iznenađenja. Skoro svi su bili tu izuzev prošlogodišnjeg pobednika D'Haena, ali su tokom trke jedan po jedan otpadali – neki zbog povreda i stomačnih problema, neki zbog prejakog tempa. Među onima koji ovogodišnji UTMB neće pamtiti po dobru našao se i najveći od najvećih u istoriji ovog sporta, fenomenalni Kilian Jornet, koga su pre trke maltene svi videli na najvišoj stepenici pobedničkog postolja. Pobedu na kraju odnosi Francuz Xavier Thevenard koji jedini nije podlegao pritisku, mudro je istrčao trku i na kraju stigao do svog trećeg trijumfa na UTMB-u. On je takođe i jedini čovek koji je do sada pobedio na sve četiri trke koje se trče na najvećoj svetskoj trail pozornici – OCC, CCC, TDS i UTMB. Jedno od najvećih iznenađenja u istoriji UTMB-a priredio je Rumun Robert Hajnal osvajanjem drugog mesta i tako praktično preko noći od anonimnog trkača postao nova zvezda trail scene.

I žensku konkurenciju je ove godine karakterisala katastrofa favorita, pa su brojne velike trkačice svoje učešće završile rano ili su trku privele kraju sa razočaravajućim rezultatima. I ovde je izgleda presudilo iskustvo pa je pobedu na kraju odnela veteranka iz Italije, 47-godišnja Francesca Canepa, rado viđen gost na trkama u regionu i pobednica 100 milja Istre i Dalmacija Ultra Trail-a.

Ni na trkama OCC, CCC i TDS nije nedostajalo uzbuđenja, i tu je posebno bio vidljiv nadolazeći talas izuzetno jakih trkača iz Azije. Kineskinja Miao Yao pobedila je na CCC-u, dok je njen zemljak Qi Min zauzeo drugo mesto u muškoj konkurenciji iza pobednika Britanca Thomasa Evansa. Na OCC-u je pobedio još jedan trkač iz Kine, Erenjia Jia, dok je kod dama trijumfovala Britanka Ruth Croft.

TDS je bio posebno zanimljiv i neizvestan do samog kraja. Trojica vodećih trkača su posle 120 km i 7,200 metara savladane visinske razlike ušli u cilj u razmaku od dva minuta. U foto finišu se najbolje snašao Poljak Marcin Swierc i tako odneo pobedu ispred Amerikanca Dylana Bowmana i Rusa Dmitryja Mitayeva. U ženskoj konkurenciji je trijumfovala domaća trkačica Audrey Tangui ispred legendarne Amerikanke i dvostruke pobednice UTMB-a, Rory Bosio.

Ovogodišnje izdanje UTMB-a okupilo je i stotinak trkača iz bivše Jugoslavije, od toga ukupno 7 iz Srbije na različitim trkama. Treba posebno istaći plasman najbolje slovenačke trail trkačice Ajde Radinje koja je u oštroj konkurenciji na CCC-u zauzela sjajno 8. mesto u i time postavila sigurno najbolji rezultat u istoriji slovenačkog trail trčanja. U širem kontekstu regiona mora se pomenuti i rezultat fantastične Bugarke Marie Nikolove, inače rado viđene gošće na trkama u organizaciji Skyrunning Srbija, koja je drugu godinu za redom osvojila 9. mesto na UTMB-u.

Posle probijenog leda prethodnog leta i istrčanog OCC-a od 56 km, vaša reporterka je ove godine napravila korak dalje i završila CCC od 101 km sa 6,100 metara uspona. Trka je prošla dosta dobro s obzirom na to da sam se prvi put oprobala na toj distanci, 49. mesto u ženskoj konkurenciji uz vreme od 20 sati je nešto čime mogu da budem zadovoljna iako sam potajno priželjkivala više, tj. brže. Kažem potajno jer ovo je jedna od trka za koju se retko ko usuđuje da naglas prognozira vreme finiša iz hiljadu i jednog razloga. Suviše stvari na toj distanci i u tim uslovima može da pođe po zlu, a UTMB nema uzalud tu reputaciju koju ima jer takvi monstruozni usponi u kontinuitetu ne mogu da se nađu na mnogo mesta na svetu. Vremenske prilike takođe mogu da bude odlučujući faktor, a tokom moje trke su bile tipične kada je u pitanju ovo takmičenje, promena sva četiri godišnja doba u jednom danu – temperature od dvadesetak stepeni u plusu do nekoliko u minusu tokom noći na visinama, sunce, kiša, vetar (ova druga dva nažalost u znatno većem procentu).

Moram da pomenem i fantastičnu podršku dragih drugara, mojih saputnika, koji su prethodno završili svoje trke (MCC i OCC) i iznenadili me i sačekali u sred noći na okrepnoj stanici u Vallorcinu po ulasku u Francusku i tako mi dali dodatnu snagu za nastavak trke. To je još jedna stvar koju volim kod UTMB-a, međusobna podrška trkača je neverovatna, svi fanatično bodre jedni druge, ispraćaju, dočekuju, navijaju iz sveg glasa. Trkači naravno prevashodno bodre svoje, a kod nas je to “naši” malo širi pojam, pa tako cela bivša Juga bar na nedelju dana, neopterećena glupostima za dnevno-političku upotrebu živi kao jedno na obroncima Mont Blanca u nekom dalekom Chamonixu.

Tokom trke je kao i uvek bilo uspona i padova – moj standardno traljavi početak u stilu dizel motora sa kasnim paljenjem, sporadično mučenje sve negde do 55. km i Champexa u Švajcarskoj, a tamo posle duže pauze, gozbe i presvlačenja na okrepnoj stanici sledi buđenje i preporođeni juriš u polu-transu narednih 40 km do Argentierea. Sledi novo mučenje na poslednjih 10 i kusur km do Chamonixa, grozan završni uspon bez kraja na Flegere (kog pamtim po zlu još od prošle godine) i ozbiljan pad koncentracije i tempa na ovoj deonici. Pred sam kraj se mislim u sebi da ne bi bilo šanse da prevalim ni jedan jedini dodatni kilometar niti popnem ekstra metar brda sve da me neko tera puškom.  Ali onda ulazim u Chamonix, ljudi stoje po ulicama i bodre me u pet ujutru, prolazim kroz cilj ispod tog famoznog luka na trgu ispred crkve i zaboravljam patnju, umor, promrzlost i sve loše.

Pamti se samo lepo, a toga je tako mnogo! Izmučeni, ali široki osmeh mi izmamljuju sveža sećanja na oštar planinski vazduh i olakšanje po izlasku na masivni Grand Col Ferret, dečije klizanje po tečnom blatu na spustu ka La Foulyju, lubenicu koja nikad nije bila slađa u životu nego u Champex Lacu, žurku u sred noći koju su volonteri napravili u štali na vrhu krvničkog uspona na La Giete, klince po zabačenim švajcarskim selima koji neumorno stoje na kiši, gledaju mi ime na startnom broju i viču: Allez, allez Marija, courage! I nije još ni novo jutro svanulo i znam da ću se vratiti, a u glavi se već motaju tri nova slova – TDS. Glava me boli kad samo pomislim na uspon iz Bourg Saint Mauricea od skoro 2,000 metara u cugu, ali nek ide život, jedan je UTMB. Sledeće leto TDS, pa ako bude sreće, zdravlja i kvalifikacionih bodova za dve godine da obrnem i veliki, 170 km dug krug oko Mont Blanca, jednom u životu, i zaokružim tu predivnu priču.

Čudno je to jer od kada sam počela da se bavim trailom nikad sebe nisam videla u trkama preko 100 km, i to ostaje tako jer mi najdraže i dalje ostaju distance od 60-80 km. Ta luda trka i taj čudesni masiv Mont Blanca su i dalje izuzetak i jedino mesto koje me dovoljno inspiriše i daje motiv da prelazim tolike daljine, pentram se uz ta grozomorna brda i izlažem telo takvim naporima. Jer to je magija UTMB-a koja jednom kad ti uđe u krv više nisi isti, navučeš se i uvek tražiš još. Ko je probao, zna o čemu pričam. Spavate li mirno grofovi Savoje? Vašim tragovima dogodine!

 

]]>
Mon, 17 Sep 2018 09:59:00 +0100 Ostalo http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1769/ultra-trail-du-mont-blanc-2018---reportaza.html
Uspon na Matterhorn http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1766/uspon-na-matterhorn.html Pre nekoliko nedelja jedan veliki san pretvorio se u stvarnost. ]]>

Obično sam lenja da pišem reportaže o raznoraznim dogodovštinama u planini, ali kod ove priče je ipak nešto drugačije. Hvatam sebe kako orno pristupam zadatku ne bih li ponovo kroz pisanje proživela bar delić tog vremena provedenog izmedju sna i jave, zemlje i neba, pakla i raja. Lirska inspiracija level 1000. Matterhorn je jedna od planina koje izazivaju takvo nadahnuće.

Ne znam ni sama kad sam počela da maštam o tom usponu. Sećam se samo da sam bila potpuno hipnotisana tim šiljkom od trenutka kada sam ga prvi put videla pre mnogo godina i da ta opčinjenost traje i danas. Možda u životu često ne znam šta želim, ali u planinama sam nekako uvek znala. I tako je bilo i ovog puta, posle godina divljenja sa bezbedne udaljenosti, znala sam da je ovo to leto kada ću se usuditi da mu se približim i ako mi dozvoli popnem na njegov šiljati vrh.

Kao i svi zahtevniji usponi i ovaj je uključivao ozbiljnu pripremu, kako logističku tako i onu na terenu. Od početka planiranja, negde u rano proleće, rešavam da budem klasični štreber i da sve što se tiče organizacije odradim po PS-u. Matterhorn je suviše ozbiljan zalogaj i ne želim nikakve improvizacije i eksperimentisanja. Znala sam da u Srbiji nema mnogo ljudi koji imaju iskustva sa ovom planininom, mali je broj ljudi popeo vrh, a još manji broj ima dovoljno iskustva da bi bio u stanju da vodi uspon. Pored tehničke zahtevnosti, jedan od glavnih problema na Matterhornu je nalaženje pravog puta kroz lavirint stena jer ruta ni sa jedne strane planine nije markirana. Ideja mi je da vrh penjem normalnom italijanskom rutom, tzv. Lavljim grebenom. Kako sam odustala od lokalne organizacije ovog poduhvata, italijanske i švajcarske vodiče takođe nisam ozbiljno razmatrala jer sam znala tačno koga ću da angažujem da me vodi na uspon koji mi je toliko značio.

Andrej Štremfelj, živa legenda slovenačkog i jugoslovenskog alpinizma, prvi je čovek iz bivše države koji je zajedno sa još jednim velikanom, Nejcom Zaplotnikom, davne 1979. godine, novom rutom preko zapadnog grebena, zakoračio na vrh najvišeg vrha sveta, Mont Everesta. Njegova biografija prepuna je fantastičnih poduhvata u Himalajima, Alpima i drugim planinskim vencima sveta. 1992. godine, za uspon novom rutom na Kangchengjungu zajedno sa Markom Prezeljem, još jednom slovenačkom alpinističkom legendom, dobija najprestižnije planinarsko priznanje - Piolet d’Or. Andrej i njegova žena Marija su prvi bračni par koji je zajedno stajao na vrhu Everesta 1992. godine. 2018. godine, Štremfelj kao prvi Slovenac dobija i drugi Piolet d’Or, ovog puta za životno delo i upisuje se u red apsolutno besmrtnih u ovom sportu, rame uz rame sa Messnerom, Bonattijem, Boningtonom, Kyrtikom i drugima.

Andrej i Marija su posle uspešne alpinističke karijere postali profesionalni vodiči, a na njihovu agenciju sam nabasala sasvim slučajno čitajući po internetu o usponima na Matterhorn i druge slične planine. Naravno da sam odmah znala ko su, jer kao što su neka deca čitala o Zagoru i Supermenu, tako su meni oni bili deo ekipe super junaka kroz odrastanje – Škarja, Belak, Štremfelj, Zaplotnik, Grošelj i priče o njihovim neverovatnim poduhvatima po Himalajima koje sam gutala godinama i volim da čitam i danas. Kakva misao – Matterhorn, koji je sam po sebi san, i još ideja da me na njega vodi jedna od najvećih legendi alpinizma sa naših prostora. Ne znam zbog koje od te dve stvari sam bila uzbuđenija, ali su tek zajedno u mojoj glavi zvučale potpuno nestvarno.

Nedugo zatim kontaktiram Andreja i brzo se dogovaramo oko okvirnih detalja. S obzirom na moje dosadašnje iskustvo koje je solidno u visokim planinama, ali u dugačkim smerovima u steni poput one na Matterhornu nije previše raskošno, planiramo da kao probni uspon odradimo Dolgu nemšku smer u severnoj steni Triglava, zahtevan uspon koji u mnogo čemu, a pre svega po dužini i težini dosta liči na ono što me čeka na Matterhornu. Određujemo kraj juna kao termin za Triglav, a onda mesec dana kasnije i grand finale u Alpima. To se sve dešava negde u februaru-martu i meni samo preostaje da kao dete precrtavam dane u kalendaru i čekam kada će krenuti prvo jedna, a potom i druga avantura.

Konačno stiže i taj 20. i neki jun i eto me kod Aljaževog doma u podnožju impozantne severne triglavske stene. Krećemo rano ujutru u dve naveze, Marija vodi moju, a Andrej drugu. Šesnaest iscrpljujućih sati kasnije konačno smo ponovo na istom mestu, ja potpuno fizički i psihički slomljena kao retko kad to tada, ali presrećna, bogatija za neverovatno iskustvo u planini i čini mi se potpuno spremna za iskušenja na Matterhornu. Tada mi je bilo potpuno jasno zašto su Andrej i Marija predlagali ovaj smer kao generalnu probu, jer posle Dolge nemške nema mnogo toga što na sličnim usponima može da te iznenadi. Shvatila sam da sa Matterhornom, a i sličnim dugim smerovima u steni nije toliko stvar tehničke težine koliko dužine smera i potrebe da budeš maksimalno koncentrisan satima dok ispod tebe zjapi ambis od par hiljada metara. To je sa Triglavom posebno slučaj jer je uspon izrazito eksponiran, dugačke su vertikale i mozak i svaki mišić se satima puše od konstantnog napora. To mi je palo na pamet i mnogo puta kasnije jer nijednom na Matterhornu nisam imala teške trenutke kao na Triglavu, a objektivno ih je bilo – možda sam jednostavno na vatrenom krštenju probila neke lične barijere i nakon toga lakše prevazilazila određene situacije kada sam se ponovo sa njima susrela. U svakom slučaju, ti sati provedeni na severnoj triglavskoj steni su me naučili mnogo čemu i ono što je najvažnije - pripremili za najozbiljniji ispit u dotadašnjoj planinarskoj “karijeri”.

Jul prolazi brzo, uglavnom obeležen organizacionim zavrzlamama. Dogovor sa Andrejem je bio da nadjemo još jednog penjača sa kojim bih se kombinovala oko prevoza do Cervinije odakle je trebalo da krenemo na uspon. Kao i na Triglavu, Andrej bi vodio jednu navezu, a Marija drugu. Međutim, u roku od par nedelja odustaje prvo jedan, a potom i drugi planirani partner, obojica zbog povreda. Najveća organizaciona promena stiže desetak dana pred polazak, informacije sa terena kažu da je previše snega na italijanskoj strani što uspon u završnom delu čini dosta opasnim, tako da menjamo plan iz korena i odlučujemo da penjemo sa švajcarske strane. Razočarana sam jer sam želela taj uspon da izvedem Lavljim grebenom, rutom koja je manje popularna i malo teža od švajcarske, ali mi se uvek činila lepšom i zanimljivijom. Ali šta je tu je, ići ćemo na kraju iz Zermatta, normalnom rutom tj. Hoernli grebenom, a italijanska varijanta ostaje za neki drugi put. Naravno da tu nije bio kraj komplikacija, vreme se konstantno menjalo zbog čega sam bila u neizvesnosti maltene do poslednjeg trenutka oko datuma polaska i načina putovanja, ali nakon nekoliko last minute transportnih manevara dostojnih vrhunskog turističkog radnika konačno stižem u Zermatt, nalazim se sa Andrejem i krećemo ka Matterhornu.

Vrh se obično penje iz dva dana, tako da prvog dana stižemo iz Zermatta na 3,260 mnv do planinarskog doma Hoernli u kome noćimo. Dom je kompletno renoviran pre nekoliko godina i sada izgleda stvarno fantastično, mnogi hoteli bi mogli da mu pozavide. Odmaramo na popodnevnom suncu uz pogled na džinovsku piramidu koja se uzdiže direktno iznad nas, večeramo i odlazimo rano na spavanje jer se startuje rano, u 4:20 ujutru. Besana noć prolazi u vrpoljenju po krevetu i ubrzano disanje u ritmu hrkanja cimera Japanaca. Konačno stiže nekako i vreme za polazak i Andrej i ja sa još dvadesetak naveza stojimo kao zapete puške na izlazu iz doma.

Ulazimo u stenu i napredujemo dosta brzo, a drugačije se i ne može jer ukoliko usporimo ili zastanemo druge naveze bi nas prestigle i zaglavili bismo se u gužvi. Pravimo prvu i jedinu pauzu od svega par minuta kod skloništa Solvay na 4,000 metara. I slatkiš tokom predaha je tematski  - Toblerone, naravno, ha! To je bio i jedini trenutak kada se cela gungula koja je zajedno sa nama visila s planine na trenutak zaustavila i gledala hipnotisano u izlazak sunca i neverovatnu panoramu koja se ispred nas otvorila u punoj raskoši. Nema se previše vremena za uživanje u pogledima, nastavljamo dalje, iznad Solvaya nas čeka jedan od tehnički zahtevnijih delova koji prelazimo relativno lako i stižemo na 4,200 metara gde stavljamo dereze jer kreće zasneženi teren. Poslednjih 200 i kusur metara visinske razlike je dosta eksponirano sa tehničkim deonicama.Taj deo uspona prelazim kao u nekom bunilu, emocije divljaju, štipam se da proverim da li sam stvarno tu. Malo pre deset ujutru izlazimo na vršni greben, pogled puca na Italiju i jezera iznad Cervinije, imam osećaj da hodam po ivici noža kao mesečar. Vreme je nestvarno, toplo i bez daška vetra, školski dan za uspon na planinu kakva je Matterhorn. Još samo par koraka i eto nas, stojimo na švajcarskom vrhu na 4,478 metara nadmorske visine! Odatle nastavljamo po grebenu stotinak metara do italijanskog vrha, sreća, ludilo i euforija su na vrhuncu.

Posle kratkog odmora i slikanja treba se sabrati i pripremiti za silazak za koji znam da će biti teži od uspona. Tako i biva, neke deonice koje sam uzbdro prešla bez razmišljanja, na spustu deluju potpuno zastrašujuće i zahtevaju dosta truda i pribranosti. Negde odpenjavanje, na par mesta abseil, jurimo na dole jer sat odkucava – pokušavamo da stignemo na poslednju žičaru do Zermatta koja polazi u 16:30. Ukoliko je ne uhvatimo predstoji nam mukotrpni spust sa Schwarzsee-a na 2,500 metara još 1,000 metara niže do doline. Posle celokupne odiseje uspona i silaska dajemo sve od sebe da to izbegnemo. Ulećemo kao furije u dom, kupimo ostavljene stvari i nastavljamo trk ka stanici gondole. Sunce nemilosrdno prži, prsti na nogama bole u teškim cipelama, ali nekako uspevamo da se dokotrljamo na vreme i stižemo na žicu bukvalno u 16:29. Andrej me grli zahvalno i kaže da ni sa jednim klijentom nikada nije uspeo da stigne na tu poslednju žicu, tako da bi obično ili prespavali dodatnu noć u Hoernliju ili se mučili spuštajući se peške do Zermatta.

Dvanaest sati nakon polaska iz doma na uspon, udobno zavaljena sedim u kabini gondole još uvek ne baš potpuno svesna gde sam bila i šta sam radila za to vreme. Čujem sebe kako u euforiji pričam o novim planovima, adrenalin i dalje ne pušta - Mittellegi greben na Eigeru, Dibona ruta na Grande Cima di Lavaredo, la Meije traversa, Haute Route na skijama, Aconcagua i ostale visoke planine... I onda pomislim u sebi - stani malo u mestu bar na par minuta, uživaj u ovom trenutku. Nesređene misli naravno i dalje lete, razmišljam kuda dalje posle ostvarenja cilja koji me je okupirao toliko dugo. Tok misli naravno stiže do Nejca i one njegove čuvene o cilju i putu i shvatam ponovo koliko je to tačno i lepo rečeno. Ali da ne bih ponavljala tu divnu misao po stoti put jer je skoro svaki planinar zna napamet kao mantru, završiću ovu priču sa jednim drugim, ništa manje lepim citatom istog autora u kome se dosta prepoznajem.

“Divim se ljudima čiji je život mirna ravnica. Prostrana, rodna žitna polja što se tu i tamo blago zanjišu na vetru...Jer moj život je kao divlja reka, koja se luda zaleće u večnu stenu golog očaja! Ipak, dugi dani na vrhovima prstiju uče me da živim sa nogama na zemlji. Kad postanem pravi majstor plesa po okomitim zidovima znaću i to: hodati po ravnom tlu.”

]]>
Sun, 19 Aug 2018 18:48:00 +0100 Ostalo http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1766/uspon-na-matterhorn.html
JUT - Nezaboravna trail avantura na olimpijskoj lepotici http://www.skijanje.com/blog/ski-takmicenja/1746/jut---nezaboravna-trail-avantura-na-olimpijskoj-lepotici.html Četvrto izdanje najpoznatije trail trke u BiH održava se krajem jula na Jahorini. Već sam bila pre dve godine, ali idem opet! ]]>

Jahorina Ultra-Trail, najveće i najpoznatije trail takmičenje u BiH, održaće se ponovo ove godine u periodu od 27-29. jula na stazama koje povezuju Jahorinu s Ravnom planinom, Romanijom i Trebevićem.

Takmičari će moći da biraju između 4 distance u skladu sa stepenom fizičke spreme i željom za ispitivanjem sopstvenih mogućnosti.

Najkraća trka je Mini, duga 14km, idealna za brze trkače ili početnike u trail trčanju. Staza je kružna i vodi preko vrha Ogorjelica, a start i cilj su ispred hotela Bistrica na Jahorini. Sledeća distanca je Midi, duga 34 km, možda i najatraktivnija JUT trka jer na najbolji način oslikava moto manifestacije o povezivanju gradova i planina. Startuje na legendarnoj sarajevskoj Baščaršiji, vodi preko Darive, Jarčedola, Apelovog puta, bob staze, grebena i vrha Trebevića sve do cilja na Jahorini.

Maxi trka je već solidan zalogaj za svakog trail trkača, ali i idealna prilika za sve one koji po prvi put žele da se oprobaju na ultraškoj distanci. Dugačka 69 km, to je kružna ruta koja prelazi preko tri planine (Jahorina, Ravna planina i Trebević) i povezuje tri olimpijska lokaliteta (ski staza Prača, bijatlonska staza na Dvorištima i bob staza na Trebeviću).

Za najozbiljnije ultraše, ekipa JUT-a je spremila Ultra Trail varijantu dugačku 104 km koja je takođe kružna i povezuje četiri planine Sarajevsko-romanijske regije: Jahorinu, Ravnu planinu, Romaniju i Trebević. Kao posebnu poslasticu, trkače na ovoj stazi očekuje via feratta koja otkriva čuda i lepote Romanije.

Iako ne postoji dugo, Jahorina Ultra-Trail je već postala prepoznatljiva manifestacija u svetu trail trčanja u regionu, a i šire. Jahorinci su pioniri organizovanog bavljenja ovim vidom trčanja u BiH, a za njima su krenuli i ostali pa danas imamo nekoliko atraktivnih trail takmičenja u ovoj zemlji kao što su Vučko trail, Kozara, Skakavac, Čvrsnica...Sigurno će ih biti još, što je sjajno jer je BiH izmišljena lokacija za ovaj vid aktivnosti u prirodi.

I sam JUT postaje sve bolji iz godine u godinu, a tome su svakako doprineli neumorni organizatori (na čelu sa direktorkom trke Sanjom Kavaz) koji rade fantastičan posao. Jedna od novosti u odnosu na prethodna izdanja je i proširenje trkačkih startnih paketa, pa će tako trkači od organizatora na poklon dobiti vaučere za panoramsko razgledanje Jahorine, vožnju zip-lineom na Ravnoj planini, alpine roller coasterom Sunnyland i žičarom koja kreće iz Sarajeva i vozi do Trebevića. To će biti idealna prilika da trkači iz vazduha razgledaju prelepe predele kojima će tog vikenda trčati.

Dobar glas se daleko čuje, pa se tako broj učesnika JUT-a povećava svake godine, a organizatori se nadaju da će se približiti broju od 600 trkača koliko je postavljeno kao ovogodišnji limit.

U lepote Jahorine i okoline i fenomenalnu atmosferu na JUT-u imala sam i lično priliku da se uverim pre dve godine kada sam trčala Midi trku. Trasa je od tada neznatno promenjena, a trka je dodatno dobila na atraktivnosti pomeranjem starta na sarajevsku Baščaršiju. Ono što posebno pamtim je Trebević, pomalo nepravedno zapostavljen i večito u senci mnogo poznatije komšinice Jahorine. Uspon uz njegove strme padine, trčanje po grebenu i pogled na Sarajevo, kao i prolazak kroz olimpijsku bob stazu, zaštitni su znak ove trke i nešto što takmičarima večno ostaje u sećanju. Meni svakako jeste. Verovatno taj trenutak i najbolje pamtim od cele trke - u svom tom divljem zelenilu odjednom utrčavamo u betonsku konstrukciju olimpijskog boba koja je cela prekrivena šarenim grafitima. Znam da sam tada pomislila – kakvo potpuno nadrealno mesto. Posle sam negde pročitala kako je upravo ta lokacija izabrana za jedno od 10 najfascinantnijih napuštenih mesta na svetu.

Sećam se takođe i kako sam htela da ispustim dušu po vrućini penjući 1000m visinske razlike po Trebeviću i pitala se šta mi je to u životu trebalo. I onda izađem na greben, pogled puca na sve strane i pomislim kako nigde radije u tom trenutku ne bih bila. To i jeste jedna od lepota trail trčanja – od očaja do sjaja u svega nekoliko minuta.

Ljubazni volonteri su takođe nešto po čemu je JUT poznat pa tako dobro pamtim  i hladnu lubenicu koju su mi ponudili na jednoj od kontrolnih tačaka i koja je po tom vrelom letnjem danu bila nešto najukusnije na svetu. Sećam se i kako su mi sa puno brige previli krvavo koleno, koje sam prethodno nespretno razbila zevajući u trebevićko zelenilo i kako smo se smejali da je dobro što ne trčim drumske trke jer ne znam da se krećem po ravnom. Od cele divlje prirode, livada, šuma, potoka, stena itd. ja sam uspela da se groteskno prospem na asfaltiranoj deonici dugoj par stotina metara.

Sve u svemu, sećam se mnogo toga lepog sa JUT-a 2016. i vraćam se opet. Ove godine ću se ponovo naći na startu Midi-ja, iako me je kopkala Maxi trasa. Dugo sam se dvoumila, ali zgusnut letnji raspored i neophodnost oporavka između trka su prelomili u korist Midi distance. Iako sam već bila, ne sumnjam da ću uživati kao da je prvi put.

Tako da ako volite netaknutu prirodu i nove izazove, ako ste početnik u trail trčanju ili već iskusni ultraš, dođite na JUT i nećete se pokajati. Dođite i zaljubite se u Trebević ili neko drugo mesto koje će samo vama iz nekog razloga ostati u posebnom sećanju. Ili prosto ako volite ćevape, burek ili baklave, treba sve te sarajevske đakonije negde potrošiti. Vidimo se na Jahorini!

]]>
Wed, 7 Mar 2018 21:05:00 +0100 Takmičenja http://www.skijanje.com/blog/ski-takmicenja/1746/jut---nezaboravna-trail-avantura-na-olimpijskoj-lepotici.html
Head WC Rebels i.SL 2017/18 recenzija http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1692/head-wc-rebels-i.sl-201718-recenzija.html Headova slalomska perjanica za napredne skijaše koji preferiraju kratke i srednje zavoje na tvrdim, uređenim stazama. ]]>

 

Testirana dužina Geometrija Ustupio na testiranje
165 cm 125-68-109 / 12,2

Markoni Sport, Tadeuša Košćuška 63, 11000 Beograd, Srbija, info@markonisport.sr

Headova perjanica, bar kada je u pitanju Worldcup Rebels serija, i.SL je drugi po "jačini" komercijalni model slalomskih skija austrijskog proizvođača. U pitanju je skija koja je vrlo popularna na ovim prostorima i izbor je mnogih skijaša koji preferiraju skijanje po tvrdim, uređenim stazama.

Head je popularnost svojih skija stekao ne samo zahvaljujući sjajnim rezultatima u Svetskom kupu, već i odličnim kvalitetom i performansama svojih modela. Konstantne i pomalo tradicionalne karakteristike su ono što prati većinu skija ovog proizvođača. Jednostavno, kod Heada nema mnogo iznenađenja (u pozitivnom smislu). Ono što se očekuje od određenog modela to se uglavnom i dobije.

Takva je situacija i sa Worldcup Rebels i.SL skijama. Izuzetno izbalansiran model koji vam daje odlične performanse u kratkim i srednjim zavojima na tvrdim, uređenim stazama, ali ne i na uštrb lakoće vodjena skije i njenog odličnog odziva.

Konstrukacija i tehnologije

Kada su u pitanju konstrukcija skije i primenjene tehnologije, ovde nema mnogo iznenađenja i promena u odnosu na prošlogodišnji model. Pored već proverene KERS tehnologije, ponovo je korišćen najlakši i najčvršći materijal na svetu - Grafin. Grafin omogućava veću torzionu tvrdoću skije sa jedne strane, ali u isto vreme čini skiju lakšom što doprinosi boljem odzivu i vođenju skije. Njegova upotreba omogućila je i bolju distribuciju materijala duž skije. Konkretno, korišćenjem Grafina, skija je nešto tanja u srednjem delu ispod veza, dok je nešto više materijala distribuirano u vrh i rep skije. To daje skiji bolji balans i veći kontakt sa snegom što prouzrokuje bolju kontrolu i stabilnost u zavojima. Naravno, tu je i Worldcup Sandwich Cap konstrukcija za preciznost i agilnost skije.

Ponašanje skije

Skiju smo testirali na Zermatt glečeru tokom avgusta meseca. Uslovi su varirali od tvrde, zaleđene staze u jutarnjim časovima, pa do mekanog i raskvašenog snega na kraju dana. Nije nam trebalo puno vremena kako bismo se privikli na skiju i našli balans.

Prvi utisak koji nas je iznenadio je težina skije. Nije preteška s obzirom da je reč o race modelu, čak bi rekli da spada u lakše modele u ovj kategoriji. Drugi pozitivan utisak je vodljivost ove skije. Iako dosta tvrda, skija se lako vozi, moguće je veoma lako i brzo prebacivanje težine sa kantne na kantnu u zavoju i to i pri manjim brzinama. Naravno, skija traži odličnu modernu tehniku i da je stalno na kantnama, što je i normalno za ovu klasu.

Ovogodišnji model deluje za nijansu tvrđe u poređenju sa prošlogodišnjim, zbog nešto promenjene i tvrđe ploče. Skija "na nogama" deluje lako, verovatno i zahvaljujući Grafin materijalu. Drveno jezgro i worldcup sendvič cap konstrukcija omogućavaju odličan osećaj na snegu kao i dobro držanje kantni. Ovo je skija koja vam daje osećaj stabilnosti, sigurnosti i samopouzdanja u kratkim i srednjim zavojima, što je i očekivano obzirom na geometriju i radijus skije.

Solidna za slalomsku skiju u mekanom i razrovanom snegu, ali ipak pretvrda za vožnju po hupserima i u dubokom snegu.

Možda energija i agilnost kod započinjanja zavoja nisu na najvišem nivou kao kod nekih konkurentskih modela drugih proizvođača, ali balans i konstantne performanse su ono što definitivno krasi Head WC Rebels i.SL skije. Skije za napredne skijaše (koji poseduju tehniku i fizičku spremnost) koji preferiraju kratke i srednje zavoje na tvrdim, uređenim stazama. Naravno, pre kupovine obavezno probati skiju.

]]>
Sat, 9 Dec 2017 14:25:00 +0100 Ski Oprema http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/1692/head-wc-rebels-i.sl-201718-recenzija.html
Kako odabrati prave ski naočare? http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/242/kako-odabrati-prave-ski-naocare.html Skijanje.com vam pomaže da odaberete pravi model i otkriva na šta da obratite pažnju prilikom kupovine. ]]>

Sigurno ste pročitali nekoliko članaka o tome kako izabrati skije ili pancerice, ali možda niti jedan o tome na šta obratiti pažnju kada kupujete skijaške naočare. Skijanje.com će pokušati da vam olakša izbor jer je ovaj deo opreme pomalo i zapostavljen, a verujte, bez kvalitetnih naočara skijanje ponekad može da se pretvori u noćnu moru. Nema sumnje, one predstavljaju neophodni deo opreme svakog ko je odlučio da stane na skije ili bord.

Zašto su naočare neophodne?

  • Na višim nadmorskim visinama atmosfera propušta više UV zraka, koji mogu da budu veoma opasni
  • Sunčeva svetlost je zbog snežne refleksije mnogo intezivnija i jača
  • Vetar može da izazove suze u vašim očima i da vam pomuti vid
  • Grančice od drveća mogu da vas povrede kada skijate kroz šumu
  • U uslovima snežnih padavina skijanje bez naočara je gotovo nemoguće
  • Kada je magla, određena stakla mogu da poboljšaju vidljivost

Stakla i ventilacija

U ovome leži najveća razlika između osnovnih modela naočara, koje su prilično jeftine i mogu da se kupe za dvadesetak evra, i onih čija je cena i deset puta veća.

Oblik stakala

Postoje dva osnovna oblika stakala – ravna i sferna.

RAVNA – Savijaju se oko vaših očiju i lica, ali ako pogledamo vertikalno (između nosa i čela), ona nisu zakrivljena. Naočare s ravnim staklom su jeftinije, služiće svrsi, ali takva stakla propuštaju više jakog svetla i smanjuju periferni vid.

SFERNA – Zaobljena su vodoravno i vertikalno. Ovakva stakla omogućuju bolji periferni vid, manje distorzije i zaslepljenosti, ali su skuplja.

Dupla stakla

Primena duplih stakala nije nikakva novost i ona se koriste neposredno nakon otkrića da magle mnogo manje od jednog stakla. Ako je prostor između njih dobro hermetički zatvoren, stvorena je termalna barijera koja ne dozvoljava direktan uticaj toplog i hladnog vazduha na stakla.

Kako izbeći maglenje?

Kada se topli vazduh (koji je iniciran tempereturom vašeg tela) sudari sa spoljašnjim, dolazi do kondenzacije i na staklima se stvara magla. Nove generacije skijaških naočara primenjuju nekoliko tehnologija, kako do ovoga ne bi došlo.

Sloj protiv magle - Naočare iz grupe srednjeg kvaliteta, pa do vrhunskih modela, imaju stakla kojima je u finalnoj obradi nanešena specijalna površina koja dodatno sprečava maglenje.

Ventilacija - Na gornjoj i donjoj strani naočara primetićete otvore (uglavnom prekrivene sunđerom), koji takođe sprečavaju kondenzaciju. Veći otvori su funkcionalniji, ali tada postoji rizik da vam u ekstrermnim klimatskim uslovima bude isuviše hladno.

Ventilatori - Verovali ili ne, neki top modeli imaju ugrađene male ventilatore na baterije koji potpuno eliminišu vlagu i maglu. Pomoću malog prekidača regulišete njihov rad.

Savet - Ako ne nosite kacigu (a mi mislimo da je neohodno da je imate), ne stavljajte vaše naočare na vrh glave. Isijavanje toplote iz tela i kape ide pravo u naočare koje tada magle.

UV zaštita

Postoje tri vrste UV zračenja – UVA, UVB i UVC. Naočare koje su deklarisane kao 100% UV zaštita, eliminišu sve tri. Srećom, takva protekcija je postala standard gotovo svih naočara koje kupujete u renomiranim prodavnicama. To je dobro jer previše sunca i UV zračenja može da dovede do oštećenja i zamora očiju, pa čak i pojave katarakte. Zapamtite, čak i kada je oblačno, UV zraci se odbijaju od snega.

Koju boju stakala odabrati?

Boja stakala služi za filtriranje i ističe određene boje vašeg vida. Naočare se danas proizvode sa širokom paletom raznih stakala. Neki modeli imaju ugrađena fotohromatska stakla, koja se sama prilagođavaju količini svetlosti, a ima i onih uz koje dobijate različita stakla koja sami možete da menjate. Količina svetlosti koja kroz stakla dolazi do vašeg oka zove se vidljiva transmisija svetlosti (VTS).

  • svetlija stakla imaju veći VTS i procenat svetlosti koji prodire je veći
  • tamnija stakla imaju niži VTS jer manje svetlosti stiže do vašeg oka

 

Postoje i tri vrste stakala koja takođe imaju funkciju da vas zaštite od preveike količine UV zračenja.

Sa efektom ogledala – spoljnje staklo je celo ili parcijalno urađeno tako da reflektuje određenu količinu svetlosti (od 10 do 50 % više od običnih).

Polarizujuća – takvi filteri redukuju odsjaj sunca na snegu ili vodi. Neki proizvođači, poput Smitha i Bollea, ugrađuju sloj filtera između dva dva tanka sloja stakala. Oakley koristi drugačiji metod, u kojem koristi tečni filter u kombinaciji sa materijalom od kojeg se izrađuju stakla.

Fotohromatska - kod nas se često kaže „foto-grej“. Ova stakla automatski određuju nivo zatamnjenosti, zavisno od jačine svetlosti, a posebno od UV zračenja. Na suncu naočare propuštaju najmanje svetlosti, dok su u zatvorenom prostoru, potpuno svetle.

Veličina i prilagođavanje

Naočare se za mlađe skijaše i bordere generalno proizvode u istoj veličini za oba pola. Međutim, za odrasle postoje modeli za žene i muškarce u različitim veličinama. Prilikom kupovine treba da obratite pažnju da li naočare odgovaraju vašem licu.

Većina okvira je izrađena od poliuretana, koji omogućava veliku savitljivost. Mekaniji su bolji kod niskih temperatura, a u svakoj deklaraciji ili opisu modela na internetu možete da pronađete i indeks savitljivosti.

Na šta još obratiti pažnju?

Kaciga - Danas su skoro sve ski naočare kompatibilne sa kacigama, ali nije loše prilikom kupovine poneti svoju kacigu i na licu mesta isprobati.

Traka za zatezanje - Uverite se da li je traka na naočarima dovoljno fleksibilna i da li može pravilno da se zategne oko vaše glave i kacige. Neki skuplji modeli naočara imaju podešavanja sa obe strane, dok pojedini dečiji uopšte nemaju sistem za prilagođavanje. Šire trake su uglavnom udobnije i sigurnije.

Sunđer - Sloj sunđera koji naleže na lice mora da bude dovoljno debeo da bi nošenje naočara bilo udobno, da je dobar izolator kako ne bi došlo do stvaranja magle.

Periferni vid - Generalno, sferna stakla omogućavaju bolji periferni vid od ravnih. Nešto veće naočare takođe pružaju mogućnost da vam je vidno polje šire. Idelno je da ono bude oko 180 stepeni.

Ski i naočare za vid - Ako nosite naočare za vid, potrebno je da izaberete model ski naočara koje su posebno dizajnirane. One obično imaju oznaku OTG (Over the Glass) i veće su od običnih kako ne bi vršile pritisak na vaše naočare za vid. 

Kako izbeći ogrebotine?

Ski naočare su prilično otporne na oštećenja, a, logično, stakla ipak zahtevaju određenu opreznost i negu.

  1. Najbolje je da kupite naočare sa staklima koja imaju sloj protiv ogrebotina.
  2. Uvek ih čuvajte u mekoj futroli koju obično dobijete uz naočare.
  3. Nikada ih ne odlažite na tvrdu podlogu staklom prema dole.
  4. Nemojte da ih sušite na radijatoru ili bilo kom izvoru toplote.
  5. Ne ostavljajte ih predugo na jakom suncu.

Ogrebotine koje nastanu prilikom korišćenja ne podležu garanciji, ali neki proizvođači omogućuju da kupite samo stakla za vaš model.

Čišćenje

Najpre pročitajte uputstvo jer neka sredstva za čišćenje mogu da upropaste stakla. Koristite preporučeno sredstvo za čišćenje i veoma meku krpu. Imajte na umu da papir i rukavice mogu da naprave manje ogrebotine. Ne dodirujte stakla prstima.

Kako ih nositi van staze?

Kada završite sa skijanjem najbolje je da naočare stavite u džep vaše jakne kako bi one ostale suve i bile ponovo spremne za korišćenje. Najbolje je da to bude spoljni džep jer u unutrašnjem zbog toplote tela mogu da zamagle. Proverite da u džepu nema tvrdih predmeta koji mogu da ih oštete. Najbolje je da ih stavite u mekanu futrolu.

Danas većina renomiranih proizvođača u svojoj paleti ima modele koji će sigurno zadovoljiti vaše potrebe. Kao i kod ostale opreme i ovde važi pravilo da su skuplji modeli kvalitetniji, ali ponekad je moguće pronaći dobar kompromis između cene i kvaliteta. Posebno na rasprodajama van sezone.

]]>
Thu, 30 Nov 2017 01:21:00 +0100 Ski Oprema http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/242/kako-odabrati-prave-ski-naocare.html
Kako prepoznati rizik od lavine http://www.skijanje.com/blog/freeski/1160/kako-prepoznati-rizik-od-lavine.html Zanimljiv prikaz faktora po kojima možemo prepoznati delove zemljišta koja su sklonija proklizavanju snega. ]]>

Svake godine na hiljade skijaša i bordera širom sveta pogodi lavina, a za oko 200 njih taj susret sa ogromnomm masom snega ima fatalne posledice. Popularnost off-piste skijanja i bordovanja sve je veća, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama. Zato rizik od lavina raste iz godine u godinu.

Jedan od glavnih uzroka zbog koga ljubitelji zimskih sportova dolaze u kontakt sa lavinama je nedovoljna informisanost šta određene pojave na planini mogu da znače. Magazin Outside donosi zanimljivu priču o tome kako prepoznati potenijalno riskantne delove terena i na šta obratiti pažnju kada su u pitanju vetar, sunce i temperaturu, jer ovi faktori imaju i veliki uticaj na snežne površine.

1. Snežni nanosi

Vetar na vrhovima može da pomeri ogromne količine snega i stvori veoma opasnu gomilu, ovo se posebno odnosi na one delove snežnog pokrivača koje vetar na pojedinim mestima nanosi godinama.

2. „Kape“ od snega

 „Kape“ od snega na samim vrhovima jasno pokazuju preovlađujući pravac duvanja vetra. Na padini ispod “kape“ često ćete pronaći kohezivni sloj snega nanet vetrom. Jak vetar ili povišena temperatura može da dovede do toga da se „kapa“ otkine s vrha i prouzrokuje lavinu.

3. Skijanje po ivicama

Krajevi velikih stena, litice i velike strmine ponekad su veoma slabi i lako se odvaljuju. Zato skijanje njihovim ivicama nije baš najbolja ideja, posebno ako se vidi da je područje rizično.

4. Najčešći uzročnik je čovek

Najveći broj lavina izazivate upravo vi, poštovani čitaoci. Preko 90 odsto lavina izazvano je težinom onoga ko je na udaru snežne mase ili težinom nekog iz njegovog okruženja. 

5. Uticaj sunca

Sunce često utiče na konsolidaciju, stabilnost i čvrstinu snežnih površina, ali postoji i veoma negativan uticaj sunca, a to je stvaranje takozvanih snežnih kora, čijim otkidanjem veoma lako može da se izazive lavina.

6. Snežni kristali

Takozvane kristalne površine koje nastaju u hladnim i vedrim noćima su veoma nestabilne, jer ti kristali sneg čine rastresitijim, pa koliko god kore izgledale lepo i privlačno, znajte da je to mesto sa kojeg sneg može lako da krene niz strminu. 

7. Sigurnosne zone

Pre nego počnete da se spuštate terenom za koji sumnjaate da je rizičan, uočite potencijalne sigurne zone. Članovi grupe ne treba da se spuštaju svi zajedno, već da jedan obavezno posmatra ostale sa tog sigurnog metsa, kao što je neko uzvišenje, nekoliko zgusnutih stabala ili blaga padina na kojoj nema opasnosti od lavine.

8. Ugao

Prema istraživanjima lavine se najčešće dešavaju na terenu pod nagibom od 38 stepeni. Zapravo, najrizičnijee su strmine u rasponu od 35 do 45 stepeni. Na padinama s nagibom ispod 30 stepeni sneg veoma retko proklizava.

9. Mala pokreće veliku

Mala pločasta lavina sama po sebi nije opasna, ali može da bude okidač za pokretanje veće gomile snega. Zato ne shvatajte olako malo proklizavanje snega jer ono može da izazove lavinu.

10. Zamke na terenu

Ovde se radi po pojedinim delovima zemljišta koji mogu da pogoršaju posledice ukoliko neko bude zahvaćen lavinom. Konkavni delovi, takozvani „slivnici“ veoma su nezgodni jer se sneg na tom mesto gomila u većim količinama i obično dolazi do dubljeg zatrpavanja ljudi. Takođe, takvim kanalima prolazi i hladna voda koja izaziva hipotermiju.  

11. Malo drveće

Ukoliko na strmini primetite malo drveće koje ima izraženije grane niz padinu, to je verovatno znak da se radi o površini koja je veoma podožna prokizavanju snega.

12. Putevi

Ako dođe do odrona snega na neki od puteva, to je dodatna otežavajuća okolnost jer će otežati dolazak spasilačkim ekipama.

13.  Konveksne strmine

Strmine konveksnog oblika doprinose da sneg ima nešto drugačija svojstva nego na ravnim kosim površinama. Gravitacija čini svoje i konveksne padine su sklonije lavinama. 

14. Konkavne strmine

Za razliku od konveksnih, konkavne strmine imaju dračiji uticaj na snežnu površinu i čine je stabilnijom, pa je spuštanje takvim terenom sigurnije.

15. Ustaljene trase

Prilikom uspona najbolje je koristiti ustaljene trase, pa se treba kretati putem kojim je već neko prošao. Ukoliko to ne možete, pre nego što počnete uspon, procenite koja putanja ima najmanje rizičnih delova.

Foto: Bryan Christie Design

]]>
Sat, 25 Nov 2017 07:57:00 +0100 Freeski http://www.skijanje.com/blog/freeski/1160/kako-prepoznati-rizik-od-lavine.html
Haute Route – Najpoznatija ski tura na svetu http://www.skijanje.com/blog/freeski/90/haute-route-%E2%80%93-najpoznatija-ski-tura-na-svetu.html 180 kilometara duga tura koja povezuje dve prestonice skijanja i alpinizma, Chamonix u Francuskoj i Zermatt u Švajcarskoj. ]]>

Koncept skijaškog odmora i samo skijanje doživeli su značajne promene u poslednjih nekoliko decenija.  Gužve na stazama u poznatim ski centrima, čekanje u redovima na ski liftovima i u planinskim restoranima postali su uobičajena stvar. Zaljubljenici u neuređene terene se takmiče da prvi stignu do netaknutog snega i ta trka postaje sve stresnija. Skijanje je i dalje zabavno, ali sve manje ima veze sa uživanjem u planinskom miru i boravkom u divljini.

Zbog svega navedenog, sve veći broj skijaša avanturista se okreće turno skijanju. Turno skije se po izvesnim detaljima razlikuju u odnosu na klasične, pre svega po sintetičkim „kožama“ koje se lepe na donji deo skije kako bi omogućile kretanje uzbrdo bez proklizavanja. Ove skije su dosta lakše u odnosu na obične, zadnji deo veza može da se podigne, a sve to u cilju olakšanog kretanja po ravnom i uzbrdo. Pri spuštanju, turno skije se ponašaju kao i svake druge, klasične skije.

Uz mogućnost neometanog kretanja uzbrdo i nizbrdo nestaje potreba za ski liftovima tako da turno skijaši mogu da se upute gde god žele. Međutim, od prvog koraka koji naprave na ovim skijama, oni počinju da slušaju priče o jednoj legendarnoj ski turi, najpoznatijoj od svih. Haute Route, prvi put uspešno izvedena na skijama 1911. godine, povezuje dva mitska mesta, dve prestonice skijanja i alpinizma, Chamonix u Francuskoj i Zermatt u Švajcarskoj. Ona počinje u senci najvišeg vrha Evrope Mont Blanc-a, a završava se na obroncima najupečatljivijeg i najslikanijeg evropskog vrha, čuvenog Matterhorna.

180 km dugu turu kroz najimpresivniji deo Alpa moguće je preći na nekoliko načina, tako da Haute Route obuhvata više lakših i težih varijanti. Za bilo koju od njih potrebna je izuzetna fizička i psihička izdržljivost, kao i izvesno iskustvo i poznavanje skijanja i ponašanja u planini van uređenih skijaških terena.  Koliko je Haute Route ozbiljan izazov govori i podatak da samo polovina od ukupnog broja ljudi koji je započne uspe da je završi. Za vreme šestodnevnog putovanja kroz belu nedođiju, skijaši posle višečasovnog pešačenja i skijanja noće u planinarskim domovima smeštenim na najneverovatnijim lokacijama, na visinama od preko 3,000 metara. Mesto u ovim domovima mora se rezervisati nedeljama unapred jer je prostora malo, a posetilaca mnogo. Ukoliko putnik odustane od noćenja u domu, rezervacija se mora otkazati jer će domaćini pomisliti da se skijašu ili planinaru nešto dogodilo, pa će za njim organizovati potragu.

Sama skijaška tura traje šest dana, međutim, skijaši obično u Chamonix dolaze tri dana ranije radi aklimatizacije i prolaska obuke sa vodičima. Da bi se uopšte krenulo na Haute Route potrebne su povoljne vremenske prilike i dobri snežni uslovi. Zbog toga većina grupa kreće u ovu pustolovinu u drugoj polovini marta i tokom aprila. Zbog ozbiljnosti poduhvata i opasnosti koje vrebaju na putu, za uspešno prelaženje ture neophodno je angažovanje profesionalnog vodiča. Posebnu opasnost na ovom putu predstavljaju loše vreme, lavine i pukotine u glečerima. U Chamonix-u i okolini postoji veliki broj obučenih vodiča koje skijaši mogu angažovati za odlazak na Haute Route. Troškovi aklimatizacionog boravka u Chamonix-u, usluga vodiča, ishrane, iznajmiljivanja opreme, boravka u planinarskim domovima i transfera iz Zermatta nazad za Chamonix iznose oko 1500 Eura po osobi.

Kao što smo pomenuli, Haute Route uključuje više varijanti. Ovde ćemo navesti nekoliko najpoznatijih.

Klasična varijanta

Zimska originalna varijanta Haute Route uključuje duge uspone i planinarenje sa cepinima i kramponima.

  • Dan 1: Selo Argentiere u Francuskoj, preko prevoja Col du Chardonnet i Fenêtre du Saleina do planinarskog doma Trient.
  • Dan 2: Champex-Lac preko Val d'Arpette. Bus ili taksi do Bourg-Saint-Pierre-a.
  • Dan 3: Dugačak uspon do Valsorey planinarskog doma na ramenu vrha Grand Combin.
  • Dan 4: Put preko Plateau du Couloir, a zatim silazak preko glečera Mont Durand do planinarskog doma Chanrion.
  • Dan 5: Dugačak uspon uz glečer Ottema do planinarskog doma Vignettes.
  • Dan 6: Put do  Zermatt-a preko prevoja Col de l'Evêque, Col du Mont Brulé i Col de Valpelline, a zatim dug spust ispod ramena Matterhorn-a i Dent d'Herens-a.
  • Dan 7: Opcionalni produžetak rute  do Saas-Fee-a preko Adler Pass-a.

Verbier varijanta

Najpopularnija ruta sa najčistijom skijaškom linijom.

  • Dan 1: Selo Argentière u Francuskoj preko prevoja Col du Chardonnet i Fenêtre du Saleina do planinarskog doma Trient.
  • Dan 2: Champex-Lac preko Val d'Arpette. Bus ili taksi do Verbier-a i planinarskog doma Mont Fort.
  • Dan 3: Preko Rosablanche do planinarskog doma Prafleuri.
  • Dan 4: Oko Dixence rezervoara i uspon do planinarskog doma Dix.
  • Dan 5: Preko Pigne d'Arolla do planinarskog doma Vignettes.
  • Dan 6: Put do  Zermatt-a preko prevoja Col de l'Evêque, Col du Mont Brulé i Col de Valpelline, a zatim dug spust ispod ramena Matterhorn-a i Dent d'Herens-a.
  • Dan 7: Opcionalni produžetak rute  do Saas-Fee-a preko Adler Pass-a.

 

Grande Lui varijanta

Duža, teža i više tehnička varijanta koja eliminiše deo puta koji se mora preći busom ili taksijem  u Klasičnoj i Verbier varijanti.

  • Dan 1: Selo Argentiere u Francuskoj, preko prevoja Col du Chardonnet i Fenêtre du Saleina do planinarskog doma Trient ili spuštanje u Bivouac Dorés.
  • Dan 2: Preko vrha Grande Lui kroz prevoj Col du Saleina ili oko njega preko Swiss Three Cols a zatim dugačak spust do sela La Fouly.
  • Dan 3: Uspon do Val Ferret pa zatim prelaz  do Grand St. Bernard Hospice.
  • Dan 4: Spuštanje do Super St. Bernard pa zatim prelaz preko “ramena” vrha Mont Vélan do planinarsko g doma Velan.
  • Dan 5: Uspon na Grand Combin pa zatim prelaz preko Plateau du Couloir, pa zatim spuštanje niz Glacier du Mont Durand do planinarskog doma Chanrion.
  • Dan 6:  Dugačak, ne-tehnički uspon na Otemma glečer ili strmiji uspon preko Les Portons do planinarskog doma Vignettes.
  • Dan 7: Put do Zermatt-a preko prevoja Col de l'Evêque, Col du Mont Brulé i Col de Valpelline, a zatim dugo spuštanje ispod ramena Matterhorn-a i Dent d'Herens-a.
  • Dan 8: Opcioni produžetak rute do Saas-Fee-a preko Adler Pass-a.

 

Haute Route u suprotnom smeru, od Zermatt-a do Chamonix-a

  • Dan 1: Put od Zermatt-a ispod Matterhorn-a do planinarskog doma Schonbiel.
  • Dan 2: Preko prevoja Col de Valpelline  dolazak do planinarskog doma Bertol.
  • Dan 3: Prelazak preko prevoja Col Collon do planinarskog doma Vignettes.
  • Dan 4: Prelazak preko vrha Pigne d'Arolla i silazak niz Les Portons do planinarskog doma Chanrion.
  • Dan 5: Prelazak preko Otemma glečera, uspon i prelazak u dolinu Aosta.  Autostopom do La Palud-a.
  • Dan 6: Uspon ski liftom do Vallée Blanche-a. Spuštanje do Montenvers-a, a zatim skijanje ili silazak vozom u Chamonix.
]]>
Wed, 22 Nov 2017 10:43:00 +0100 Freeski http://www.skijanje.com/blog/freeski/90/haute-route-%E2%80%93-najpoznatija-ski-tura-na-svetu.html
Skijalište St. Anton - Lech - Zuers http://www.skijanje.com/blog/skijalista/1082/skijaliste-st.-anton---lech---zuers.html St. Anton, Lech i Zuers su tri skijaška mesta smeštena na krajnjem zapadu Austrije i čine jedinstvenu skijašku regiju Arlberg za koju važi isti ski pass. ]]>

St. Anton, Lech i Zuers su tri skijaška mesta smeštena na krajnjem zapadu Austrije. Sredina skijaške regije u kojoj su smeštena ova mesta predstavlja granicu između pokrajina Tirol i Voralarlberg. Zajedno, ova mesta čine jedinstvenu skijašku regiju Arlberg, koja predstavlja najveću povezanu ski oblast u Austriji sa ukupno 305 km staza.

St. Anton je najveće mesto u regiji i do njega se prvo stiže kada se siđe sa autoputa za Bregenz. Gradić se nalazi na 1.304m nadmorske visine i poznat je kao austrijska kolevka skijanja. U St. Antonu se skijanje prvi put pominje početkom 20. veka, a ovaj gradić je i sedište čuvenog Arlberg ski kluba, jednog od najstarijih na svetu. Članstvo u ovom ski klubu je stvar prestiža, a među članovima se nalazi veliki broj bivših i sadašnjih profesionalnih skijaša, javnih ličnosti itd.

St. Anton je dosta živo mesto i iz ovog razloga u glavnom ga posećuje nešto mlađa klijentela koja je pored odličnog skijanja željna i dobrog provoda. U gradu postoji veliki broj izuzetno dobro opremljenih prodavnica sportske opreme i garderobe, restorana, barova i noćnih klubova. Najveći deo ugostiteljske ponude nalazi se u glavnoj pešačkoj ulici koja se proteže skoro celom dužinom mesta, kao i u podnožju ski staza oko Galzig gondole.

Sa druge strane, mirni i ušuškani Lech i Zuers su sušta suprotnost živahnom St. Antonu. Ova dva mesta su smeštena na kraju doline i oko 20 km su udaljena od St. Antona. Put do njih je pravi planinski, prepun uspona i vodi preko prevoja Arlbergpass i Flexenpass.

Mirnoća i izolovanost Lecha i Zuersa uticali su na karakter klijentele koja ih posećuje. Ova dva mesta važe za elitna i ekskluzivna, pa su njihovi česti gosti članovi evropskih kraljevskih porodica, poznate ličnosti i poslovni ljudi – sve u svemu nešto starija klijentela dubljeg džepa.

Lech i Zuers vrve od ekskluzivnih hotela, ali pored smeštajnih kapaciteta najviše kategorije nekih drugih sadržaja po gradu ima malo. Restorani se nalaze u glavnom u okviru hotela, a pored njih tu je svega nekoliko prodavnica i barova. Najpoznatija prodavnica ekskluzivne sportske opreme je čuveni Strolz koji se prostire na nekoliko spratova i nalazi se u samom centru mesta. Strolz je brend koji je slavu stekao još pre skoro pola veka izradom kvalitetnih, ručno rađenih skijaških cipela po meri, koje su i danas vrlo popularne i prilično skupe.

Između St. Antona i Lecha i Zuersa nalaze se još dva manja mesta, Stuben i St. Christoph. Stuben je malo selo  sa svega nekoliko kuća, dok je St. Christoph hotelsko naselje na prevoju Arlbergpass u kome se nalazi čuvena austrijska skijaška akademija.

St. Anton je od Beograda udaljen 1308 km, a Lech i Zuers nekih 20 km više. Do ski regije Arlberg stiže se autoputem preko Zagreba, Ljubljane i tunela Karavanke posle kojeg se ulazi u Austriju. Nastavlja se autoputem preko Salzburga i Innsbrucka. Kada se prođe Innsbruck, prati se pravac za Bregenz, pre koga se isključuje sa puta za dolinu Arlberg. Druga varijanta puta ide preko Budimpešte i Beča i duža je stotinak kilometara, ali se sve vreme ide autoputem i uštedi se na putarinama u odnosu na put preko Hrvatske i Slovenije.

Skijalište

Ski Arlberg je najveća povezana skijaška regija u Austriji. St. Anton sa Lechom i Zuersom je povezan ski liftovima i stazama, ali između ova tri mesta takođe postoji i dobro organizovana mreža ski buseva. Za celu regiju važi jedan ski pass.

Ski Arlberg regija ima deklarisanih 305 km skijaških staza, a čine je mesta St. Anton, Stuben, St. Christoph, Kloesterle, Zuers i Lech. Od sezone 2013/14 Lech je povezan sa ski centrom Wart-Schroecken što je dodatno povećalo kilometražu staza na kojima može da se skija.

Cena ski passa je nešto viša u odnosu na ostale austrijske ski centre. Šestodnedni ski pass u najvišoj sezoni košta 275 eura. Na početku sezone - od otvaranja pa do 22. decembra, kao i u periodu nakon 3. aprila, šestodnevna ski karta iznosi 237 eura.

Skijalište se prostire na nadmorskoj visini od 1.304m do 2.811m. Cela regija raspolaža izuzetno modernom skijaškom infrastrukturom i ukupno ima 88 ski liftova. Od toga je 14 gondola, 46 sedežnica i 28 vučnica. Iako cela regija gotovo nikada nema problema sa količinom snega i sezona traje prilično dugo, skoro celo skijaško područje (95%) je prekriveno sistemom za veštačko osnežavanje.

Skijaški tereni se u St. Antonu nalaze sa obe strane mesta. Glavni deo skijališta koji počinje od velike gondole Galzigbahn i kasnije se nadovezuje na gondole Valluga 1 i 2, u glavnom ne ostavlja preteran utisak na ljubitelje uređenog skijanja. Staze su uglavnom crne, uske i zaleđene, a i prilična je gužva. Sa vrha Valluge 1 u pravcu ka St. Christophu i Stubenu staze su dosta bolje, šire i uređenije.

Za uređeno skijanje u samom St. Antonu mnogo je bolja kontra strana, tj. brdo Rendl koje je potpuno nepravedno zanemareno. Nekoliko odličnih crvenih staza koje opslužuje brza gondola i četvorosedi, fantastične mogućnosti za off-piste i jako malo skijaša čine Rendl možda i najboljim delom skijaških terena u St. Antonu.

Stuben je takođe odličan, kako za uređeno skijanje, tako i za off-piste. Zbog relativne zabačenosti i nešto starijih žica ovde obično skija manji broj skijaša. Jedina mana mu je što je veći deo staza konstantno u senci, što baš i nije prijatno na starim žicama koje dugo putuju do vrha, posebno kada su niske temperature. U sezoni 2016/17 Stuben je dobio dve nove gondole, Albonabahn II i Flexenbahn koje će svakako povećati atraktivnost Stubena za skijanje. Posebno je značajna Flexebahn gondola jer je ona povezala Stuben (a samim tim i St. Anton) sa Zuersom i Lechom.

Skijanje po uređenim stazama i nije nešto po čemu je St. Anton prevashodno poznat. Ono što ovo mesto, pa i celu regiju izdvaja od ostalih skijališta su nepregledne mogućnosti za vožnju po dubokom snegu. Ukupno površina terena za off–piste iznosi oko 200 km.

Problem je u tome što većina skijaša u ovaj deo Austrije dolazi upravo zbog dubokog snega, tako da čim padne svež sneg, sve dostupne površine ubrzo budu izvožene. Naravno, ko želi uvek može uzeti vodiča koji će ga odvesti na neke manje poznate i pristupačne terene gde je još uvek ostalo netaknutog celca.

Iako su mnogi tereni za vožnju po dubokom snegu lako dostupni sa uređenih staza, skijašima se preporučuje oprez jer je cela regija izrazito podložna lavinama. Oni koji se odvaže da krenu u avanture po netaknutim snežnim prostranstvima moraju obavezno da sa sobom nose zaštitnu opremu kao što su ABS ranac, predajnik za lavine, lopata itd.

Jedna od legendarnih off-piste ruta, po kojoj je St. Anton poznat među freeriderima, je ruta koja vodi sa druge strane vrha Valluga ka ski centru Zuers. Do njenog početka se stiže gondolom Valluga II. Ova ruta se ipak preporučuje iskusnijim freeriderima, a i neophodna je pratnja vodiča.

Za razliku od St. Antona koji u glavnom privlači bolje skijaše, Lech i Zuers, sa svojim plavim i crvenim stazama pružaju više mogućnosti srednjim skijašima i početnicima. U Zuersu se skijaški tereni pružaju sa obe strane naselja do visine od oko 2,500 m. Staze su uglavnom plave i crvene, duge, široke i jako dobro pripremljene. Sve rečeno važi i za uređeno skijanje u Lechu, gde će početnici posebno uživati u delu skijališta Oberlech.

Gužve nema previše, čini se da je kao i u većini drugih mondenskih centara koncentracija ljudi veća u spa centrima luksuznih hotela nego na skijaškim stazama. Lech i Zuers pored toga imaju i posebnu politiku prodaje ski passova koju obustavljaju kada broj prodatih dnevnih ski karata pređe određeni broj.

Iako sama ski regija Arlberg pruža mnoštvo mogućnosti za raznovrstan celonedeljni skijaški odmor, ukoliko ostane vremena može se otići i na jednodnevni izlet u Ischgl koji je od Arlberga udaljen četrdesetak kilometara.

Smeštaj

Cene smeštaja su, kao u ostalom i drugih stvari, u ovom delu Austrije za 20-30% više u odnosu na druga skijališta u ovoj zemlji. Ne treba pominjati da su cene noćenja najviše u ekskluzivnim Lechu i Zuersu kojima dominiraju luksuzni hoteli od 4 i 5 zvezdica.

U St. Antonu pored velikog broja hotela, postoji i pristojan izbor privatnog smeštaja, ali će se retko gde naći noćenje jeftinije od 30 eura po osobi. Za jeftiniju varijantu smeštaja  treba tražiti malo dalje od centra i rezervisati na vreme. Takođe, ko ne želi da potroši previše novca na smeštaj može ga potražiti u  St. Jakobu, malom mestu koje se nalazi na 3 km pre ulaza u St. Anton.

Restorani, barovi, après-ski

Ako postoji neka druga poznata karakteristika St. Antona pored odličnog off-piste skijanja onda je to dobar provod. Za St. Anton se bez preterivanja može reći da predstavlja austrijsku prestonicu après-skija.

Već kultni status za provod posle skijanja stekli su barovi Mooserwirt i Krazy Kangaruh u kojima se u popodnevnim satima okupi i po nekoliko hiljada ljudi. Ovda dva bara nalaze se na ski stazi neposredno iznad početne stanice gondole Galzigbahn. Mooserwirt već godinama drži rekord kao bar koji dnevno proda najveću količinu piva u Austriji. Ništa manje bučan i živ nije ni après-ski bar Heustadl koji se nalazi malo iznad pomenuta dva bara.

I provod u samom gradu je dosta živ, glavna ulica vrvi od restorana i kafića. Veliki broj après-ski barova služi i hranu, ali su cene u njima nešto više u odnosu na “obične” restorane. U skladu sa posetiocima koji dolaze iz velikog broja zemalja, restorani nude priličan izbor različitih nacionalnih kuhinja od tradicionalne austrijske do italijanske, španske, indijske, tajlandske itd. Popularni su Museum, Kandahar, Pomodoro, Bodega, Hazienda itd.

Za izlazak uveče popularan je Bobo’s koji je ujedno bar i noćni klub, a služi i ukusnu meksičku hranu. Pored toga tu su Piccadilly’s, Bar Cuba itd. Za nešto mirniju varijantu i pivo, simpatičan je Dorfstub’n, koji ima i poseban deo sa restoranom.

Lech i Zuers, okrenuti starijoj i imućnojoj klijenteli, gotovo i da nemaju noćni život. Mali barovi za kafu preko dana i restorani u okviru luksuznih hotela su otprilike sve od ugostiteljske ponude u samim mestima. Ovaj deo skijališta može se pohvaliti veoma prijatnim i lepo uređenim restoranima na skijaškim stazama.

]]>
Mon, 20 Nov 2017 00:05:00 +0100 Skijališta http://www.skijanje.com/blog/skijalista/1082/skijaliste-st.-anton---lech---zuers.html
Najbolji ski centri u kojima nema gužve http://www.skijanje.com/blog/skijalista/164/najbolji-ski-centri-u-kojima-nema-guzve.html Predstavljamo vam neke od opcija za skijaški odmor bez gužve na stazama i čekanja u redovima na ski liftovima. ]]>

Ski centri u kojima nema mnogo turista omogućavaju manje čekanja u redovima, a više vremena provedenog na ski stazama. Na ovakvim mestima početnici mogu da bruse svoju tehniku i grade samopouzdanje, dok iskusniji skijaši mogu da testiraju svoje sposobnosti do maksimuma, kao i da uživaju u netaknutom dubokom snegu. Ukupno gledano, manje posećeni ski centri često se mogu pohvaliti opuštenijom i mirnijom atmosferom što su kvaliteti koje često traže porodice sa decom i zaljubljeni parovi.

Ski centre smo podelili prema prema kategorijama skijaša, izdvajajući najbolje za svaku grupu.

Freerideri i iskusniji skijaši

Ski oblast Monterosa u Italiji je relativno nepoznata, iako obuhvata oko 180 km skijaških staza. Gužve ima nešto više za vikend i u vreme praznika, dok su radnim danima staze skoro potpuno prazne. Monterosu čine tri glavna sela Champoluc, Alagna i Gressoney, a ski oblast se proteže kroz tri različite doline na visini od 1220-3550m. Veći deo terena je infrastrukturno nerazvijen, tako da oblast nudi fantastične uslove za freeride, a heli skijanje je takođe moguće. Alagna je raj za off-piste fanatike, dok su Champoluc i Gressoney prikladniji za porodice sa decom i početnike.

Krippenstein (600-2,100m) se nalazi u gornjoj Austriji, na Dachstein platou. Nudi oko 11 km dobro uređenih staza na kojima nema gužve, a sneg je zagarantovan zbog Dachstein glečera. Uređene staze su skoro potpuno prazne, s obzirom da je Krippenstein meka za freeride tako da skijaši koji dolaze ovde u glavnom voze samo dubok sneg. Ljubitelji dubokog snega bi obavezno trebalo da posete ovo mesto koje postaje svetski poznato po svojih 30 km off-piste ruta i 1,500 m visinske razlike. Odgovarajući ski pas omogućuje posetiocima da skijaju i u obližnjim skijalištima Abtenau, Annaberg, Gosau, Katrinalm-Bad Ischgl, Obertraun/Dachstein i Russbach.

Početni/srednji nivo

Leogang ((800-2096m) nije naširoko poznat kao njegovi veći susedi Saalbach i Hinterglemm na zapadu. Leogang je povezan sa Saalbachom i Hinterglemmom i zajedno čine ski oblast koja ima oko 200 km staza. Zbog popularnosti Saalbacha, staze u Leogangu su praznije, a vanpansionska potrošnja jeftinija. Veliki izbor dugih, blagih staza, Leogang čini savršenom destinacijom za početnike i skijaše srednjeg nivoa znanja. Čak će i eksperti naći nešto za sebe, s obzirom da u Leogangu postoji i nekoliko crnih staza, staza sa hupserima kao i Nitro Fun snow park.

Pra Loup (1,500-2,500m) u Francuskoj sastoji se od dva sela – Pra Loup 1500 i Pra Loup 1600. Stranci retko posećuju ovo skijalište, tako da većinu turista čine francuske porodice. Ski staze su naročito pogodne za početnike i srednje skijaše. Idilični pejzaži variraju od staza okruženih šumom do divljih off-piste terena. Skijalište nudi dobar izbor smeštaja, barova, prodavnica, noćnih klubova i drugih sadržaja.

Porodično skijanje

Melchsee-Frutte, smešten na obali jezera, je ski centar potpuno nepoznat van Švajcarske. Sastoji se od dve ski oblasti – Balmeregghorn i Erzegg sa 32 km staza. Ovo skijalište posebno odgovara porodicama sa decom zbog centra mesta u kome nema automobilskog saobraćaja. I same staze su kao stvorene za decu, okupane suncem uz bezbroj sadržaja za pun užitak najmlađih skijaša. Za ekstremnije skijaše tu je nekoliko strmijih staza i snow park.

Obergurgl je malo, tradicionalno austrijsko selo u čijem centru takođe nema automobilskog saobraćaja. Porodicama i početnicima će se dopasti ski liftovi koji su lako dostupni iz mesta (nalaze se na oba kraja sela), prilična sigurnost da će snega biti tokom cele zime, kao i ski škole sa dobrom reputacijom. Deca do 3 godine mogu da se pridruže Bobo ski obdaništu, dok ona starija mogu da se uključe u dečije ski škole.

Mondenska skijališta – prazne staze

Zurs (1716-2450m) zajedno sa Lech-om čini najekskluzivniju ski oblast u Austriji. Na stazama gotovo da nikada nema gužve jer bogata klijentela ima preča posla od skijanja. Staze su blaže u odnosu na obližnji St. Anton tako da su idealne za početnike i porodice sa decom. Obavezno treba posetiti White Ring kružnu turu koja skijaše vodi oko Zurs-a, Lech-a i Oberlech-a. Kažu da je to najbolje čuvana tajna ove oblasti koja nudi fantastične mogućnosti za freeride i netaknut dubok sneg. Lech i Zurs su poznati po svojim ekskluzivnim hotelima i bogatoj i slavnoj klijenteli, ali nisu uštogljeni kao St. Moritz i Courchevel. Lech je godinama biran za najlepše selo u Austriji, a bio je omiljeno skijalište britanske princeze Diane.

Za Cortinu d’Ampezzo, najekskluzivnije italijansko skijalište, karakteristična je izvesna disproporcija. Dok je mesto prepuno turista, skijaške staze su često prazne. Razlog za to je verovatno činjenica da bogata klijentela vreme radije provodi u kupovini i na dugačkim ručkovima nego na skijanju. Cortina nudi 140 km skijaških staza sa odličnim terenom za sve nivoe skijaškog znanja. Ovo skijalište je deo ogromnog područja pokrivenog jednim ski pasom – Dolomiti Superski sa 1,220 km skijaških staza. Ovaj ski centar predstavlja izuzetak od pravila da prazne ski staze obično znače i nepostojanje noćnog života – uveče je mesto vrlo živo sa velikim izborom ekskluzivnih restorana i noćnih klubova.

]]>
Fri, 17 Nov 2017 09:37:00 +0100 Skijališta http://www.skijanje.com/blog/skijalista/164/najbolji-ski-centri-u-kojima-nema-guzve.html
Deset najneobičnijih mesta za skijanje http://www.skijanje.com/blog/skijalista/670/deset-najneobicnijih-mesta-za-skijanje.html Pogledajte neke od najneobičnijih svetskih destinacija za skijaški odmor. ]]>

Čak su i ljudi koji nikada nisu stali na ski stazu čuli za neke od najpoznatijih svetskih ski centara kao što su Vail, Aspen, Val d’Isere, Val Thorens, Verbier itd. Ova mesta su popularna sa razlogom – uslovi za alpsko skijanje su odlični, a skijaši i borderi mogu da uživaju u velikom broju staza različite težine.

Naravno da ima i manje poznatih ski centara od onih koje smo naveli, a postoje i mesta na čiji pomen niko ne bi ni pomislio na sneg i skijanje. Ipak, i na nekim takvim mestima je skijanje moguće, pa pogledajte gde i kako.

Mauna Kea, Veliko ostrvo, Havaji

Visok skoro 4,300 metara iznad nivoa mora, ovaj vulkanski vrh na Havajima s vremena na vreme bude prekriven snegom koji privlači skijaše i bordere entuzijaste. Kako ski centar u pravom smislu reči ovde ne postoji, niti ima ski liftova i tabača, Mauna Kea teško može da prođe kao idealno mesto za početnike ili ljude koji na svom skijaškom odmoru žele ski-in-ski-out pristup stazi i večernje brčkanje u jacuzziju.

Sneg je moguć u bilo koje doba godine, ali značajnije padavine zahvataju Mauna Kea uglavnom između decembra i februara. Ima li boljeg  apres-skija od uživanja u nekom tropskom baru na obali okeana sa koktelom u ruci?

Planinski venac Atlas, Maroko

Venac Atlas se nalazi u Maroku, na ivici pustinje Sahare i izdiže se do visine od skoro 4,000 metara. Mali ski centar Mischliffen može da posluži kao odredište za jednodnevni izlet iz popularnog turističkog grada Feza. Sa nekoliko staza koje su pogodne za skijanje i bazičnom infrastrukturom, ovo skijalište sigurno ne može da se poredi sa švajcarskim Alpima, ali ovde gužve gotovo da nema i skijaši mogu da uživaju u pogledu na prelepe planinske predele.

Oukaimeden, blizu Marakeša, je još jedna opcija za skijanje u Maroku. Ovo skijalište ima pristojnu infrastrukturu sa nekoliko sedežnica i hotela. Uz skoro 20 kilometara uređenih staza, postoje i pristojne mogućnosti za off-piste. Ski sezona na Atlasu je na vrhuncu u januaru i početkom februara.

Ski Dubai

Kada prvi put čujete za skijalište u Dubaiju, verovatno mislite da to ima nekakve veze sa spuštanjem na dasci po čuvenim dinama u pustinji arapskog poluostrva. Međutim, Ski Dubai je veštačko skijalište napravljeno u zatvorenom prostoru koje raspolaže sa pet skijaških staza i omogućava i brojne druge sadržaje na snegu.

Veštački sneg se pravi tokom cele godine, tako da posetioci mogu da skijaju 365 dana u godini, iako ovom centru nedostaju planinski pejzaži, a staze su prekratke da bi zadovoljile ozbiljnije skijaše. Zid za penjanje i akva park upotpunjuju sadržaje ovog mesta.

Grčka

Poznata po maslinjacima, uzou, antičkim ruševinama i sunčanim, idiličnim ostrvima, Grčka baš i ne pada prvo na pamet zaljubljenicima u zimu i skijanje. Međutim, ova zemlja ima nekoliko malih, ali interesantnih ski centara. Lokalno stanovništvo najčešće skija na Parnassosu koji se izdiže do visine od 1,500 metara. Ski sezona zna da potraje i do kraja marta.

Ski staze okružene četinarskom šumom kao i pogled na Korintski zaliv, čine Parnassos ski centrom sa prelepom atmosferom. Sa desetak staza i ski liftova ovo je mali ski centar po zapadno-evropskim standardima . Niske cene, staze bez gužve kao i blizina drugih atrakcija po kojima je Grčka prevashodno poznata čine Parnassos mestom vrednim posete za skijaše koji se zateknu u ovom delu Evrope.

Iran

Ova zemlja sigurno ne asocira prvenstveno na skijanje, ali planinski, severni delovi zemlje vrve od mogućnosti za zimske sportove. Iako infrastruktura u iranskim ski centrima ne može da se poredi sa evropskim standardima, obaviće posao, i na mestima kao što je Shemsak skijaši će moći da uživaju na uređenim stazama i da skijaju off-piste kroz netaknuti dubok sneg.

Lokalni skijaši retko izlaze sa uređenih staza, tako da je Iran jedno od najboljih mesta na svetu na kome iskusni skijaši imaju na raspolaganju veliki broj ruta za vožnju po dubokom snegu po kome niko pre njih nije prošao. Ski centar Dizin, koji se takođe nalazi u severnom delu Irana, je nešto popularnije odredište i gužve su nešto veće.

Lesoto

Lesoto je sićušno afričko kraljevstvo, koje je u potpunosti okruženo Južnom Afrikom. Zemlja je planinska i najviši vrhovi su pokriveni snegom za vreme zime na Južnoj Hemisferi (od juna do septembra).

Afriski je jedini pravi ski centar u Lesotu. Koristi topove za proizvodnju veštačkog snega kada nema dovoljno prirodnog. Visina od 2,700 metara iznad nivoa mora svakako je dovoljna da ovaj ski centar neko vreme zadrži snežni prekrivač koji se formira tokom zime.

Iako mu je popularnost u porastu, Afriski i dalje ostaje ski centar u kome su gužve retkost. Sama pomisao na Lesoto asocira ne nešto daleko, pa masovnije navale skijaša i dalje nema. Zanimljiva ideja za ljubitelje egzotike i avanture.  

Monterreal, Meksiko



Ovaj mali ski centar u meksičkoj državi Coahuila pruža odlične uslove za skijanje po prirodnom snegu koji redovno pada sredinom zime (decembar i januar). Udaljen oko 90 minuta od grada Montereja, ovo je skroman ski centar po severno-američkim standardima. Ipak, neverovatna priroda i prelepi pogled na okolne Sierra Madre Oriental planine koje su poznate po četinarskim i hrastovima šumama, čine Monterreal dobrom opcijom za ljude željne planinske avanture koja nije samo ograničena na skijanje.

Australija

Australija je poznata po svojim kilometarskim peščanim plažama, pustinjama i tropskim šumama. Ali njeni delovi Victoria i Novi Južni Vels nude nekoliko odličnih skijaških destinacija. U Novom Južnom Velsu nalazi se Thredbo na čijim padinama leže najduže skijaške staze u Australiji. Falls Creek u Victoriji je još jedan popularan i lako dostupan ski centar koji radi tokom najhladnijih meseca u godini (od juna do septembra).

Iako Australija važi za topao kontinent, u Falls Creeku padne i preko tri metra snega godišnje. Mogućnosti za offpiste postoje u Snežnim Planinama, kao i na vrhovima Tasmanije. Uz Južnu Ameriku, Australija i Novi Zeland su najpopularnije destinacije za letnje pripreme alpskih skijaških reprezentacija.

Indija

Indija bi trebalo da bude logična destinacija za skijanje. Iako ima toplu klimu,  u najsevernijim državama ove velike južnoazijske zemlje smešteni su i delovi planinskog venca Himalaja.   

Iako nedostaje infrastruktura koja čini skijanje zgodnijim, visoki vrhovi u državama Himachal Pradesh, Kašmir i Uttarakhand su privlačni jer velika visina omogućava duge skijaške spustove. Dolina Solang je jedna od najpopularnijih skijaških oblasti u zemlji, kao i Auli u Uttarakhandu, koji više liči na pravi ski centar.

Dine u Namibiji

Skijanje ne mora da bude obavezno vezano za sneg. Namibija, pustinjska zemlja u južnom delu afričkog kontinenta, pruža najbolje mogućnosti za skijanje na pesku, po pustinjskim dinama. Skijaši i borderi zakače posebnu opremu i spuštaju se niz peščane staze brzinama koje nisu mnogo manje od onih koje bi dostizali na stazama prekrivenim snegom.

Lokalni skijaši po dinama do savršenstva su doveli upotrebu voska i pozicioniranje vezova u cilju postizanja maksimalne kontrole i brzine na pesku.

]]>
Wed, 15 Nov 2017 10:21:00 +0100 Skijališta http://www.skijanje.com/blog/skijalista/670/deset-najneobicnijih-mesta-za-skijanje.html
Pet proizvoda koji su obeležili noviju istoriju skijanja http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/234/pet-proizvoda-koji-su-obelezili-noviju-istoriju-skijanja.html Predstavljamo vam neke od najznačajnijih freeski inovacija u poslednje dve decenije. ]]>

U poslednjih dvadeset godina nije nedostajalo inovacija u ski industriji. Skoro svake godine neka kompanija tvrdi da je svojim proizvodom napravila revoluciju koja će zauvek promeniti skijanje. Nažalost, većina takvih bombastičnih najava ne predstavlja ništa više od marketinške propagande. Međutim, s vremena na vreme stvarno se pojave proizvodi koji menjaju pravac kojim se kreće skijaški sport. Evo nekih od najznačajnijih inovacija koje su se dogodile u svetu freeride i freestyle skijanja.

ABS Airbag ranac

ABS ranac je verovatno najvažnija stvar izmišljena za preživljavanje i spašavanje od lavine posle odašiljača za lavine. 97% skijaša koji su koristili ovaj ranac sa vazdušnim jastukom preživeli su lavinu. ABS Airbag sistem se sastoji od specijalnog ruksaka opremljenog kanisterom sa vazduhom i dve vreće sa obe strane kanistera. U slučaju lavine skijaš povlači ručicu koja se nalazi na levom ramenu što dovodi do punjenja vreća vazduhom. Proizvod znatno pomaže da osoba zahvaćena lavinom ispliva na površinu.

Salomon 1080 skije

Iako se K2 Poacher smatra prvom komercijalnom twin tip skijom, Salomon 1080 je skija koja je praktično stvorila freeski ili newschool pokret, kao podvrstu freestyle skijanja. Uspeh ove skije je doprineo neverovatnoj brzini kojom se ovaj sport razvijao. Male zajednice skijaša na američkom kontinentu koji su izvodili trikove prerasle su u globalni fenomen za samo desetak godina. Superpipe i Slopestyle su od nedavno postale i olimpijske discipline.

Marker Duke vezovi

Da li je Marker Duke prvi freeride/turno vez? Ne. Da li je u pitanju najbolji freeride/turno vez? Odgovor je takođe ne. Originalni Duke je bio težak i ne preterano zgodan za korišćenje. Ono u čemu je ovaj proizvod uspeo je polje marketinga. Duke je verovatno najpoznatiji freeride/turno vez na svetu koji je veštom reklamnom kampanjom uspeo da zainteresuje čitavu generaciju skijaša za novu vrstu avanture. Ovaj vez je je omogućio mnogim ljubiteljima dubokog snega da udju u svet turno skijanja.

GoPro kamera

GoPro kamera nije na ovoj listi zato što je omogućila rodbini i prijateljima da prožive vaš skijaški odmor zavoj po zavoj, mada ni taj doprinos nije zanemarljiv. Mala, praktična kamera koja proizvodi izuzetno kvalitetne snimke iz prvog lica za kratko vreme postala je neizostavni deo opreme svakog skijaša avanturiste. Ono što je možda najznačajniji doprinos ove kamere je prilika koja je pružena mladim i nepoznatim skijaškim majstorima. Bez odgovarajućih kontakata sa fotografima ili filmskim kompanijama oni ranije nisu imali mogućnost da se predstave i svetu pokažu šta znaju. Sa GoPro kamerom je to postalo moguće. Pored toga, bez ovog malog tehničkog čuda hiljade urnebesnih padova nikada ne bi bilo dokumentovano.

Volant Spatula skije

Od svih proizvoda na listi, Volant Spatula, izum pokojne skijaške legende Shane McConkeya je verovatno izvršila najznačajniji uticaj na način na koji danas skijamo van uređenih staza. Rocker tehnologija, danas masovno raširena među skijama za dubok sneg prvi put je upotrebljena na ovoj skiji. Danas sa sigurnošću može da se kaže da je reverzni camber profil doveo do revolucije kod skija za dubok sneg. Početak nije obećavao i malo je falilo da ova inovacija bude samo zaboravljena fusnota u istoriji skijaške industrije. Zahvaljujući neverovatnoj posvećenosti i veri Shane McConkeya u funkcionalnost ove tehnologije, rocker skije su postale neizostavni deo opreme svih zaljubljenika u freeride. Spatula i njene naslednice su pomerile granice onoga što je moguće u skijanju.

]]>
Mon, 23 Oct 2017 02:09:00 +0100 Ski Oprema http://www.skijanje.com/blog/ski-oprema/234/pet-proizvoda-koji-su-obelezili-noviju-istoriju-skijanja.html
Letnje skijanje u Alpima http://www.skijanje.com/blog/skijalista/1647/letnje-skijanje-u-alpima.html I ovog leta posetili smo Alpe i skijali na Matterhorn glečeru. ]]>

Dok se većina ljudi priprema za odlazak na more tokom letnjih meseci, redakcija Skijanje.com magazina uputila se na, sada već tradicionalno, letnje skijanje na nekom od evropskih glečera.

Kao i dosta puta do sada odlučili smo se za italijansku Cerviniju, preciznije Matterhorn glečer, koji zvanično pripada Švajcarskoj. Zermatt, odnosno Plateau Rosa, kao najviše glečersko skijalište u Evropi (3400mnv – 3900mnv) omogućava sjajne uslove tokom čitave godine, pa i u toku najtoplijih meseci.

Rezervisali smo smeštaj i uputili se od Beograda prema Ljubljani, Trstu, Veneciji i dalje ka Aosti. Od Beograda do ovog ski centra ima ukupno oko 1200km, a velika prednost je što se samo poslednjih 30km vozi van auto puta.

Cervinia je inače jedno od najstarijih italijanskih skijališta. Prva gondola izgrađena je čak 1936. godine a tokom zime je sada u funkciji, zajedno sa Zermattom, oko 200km uređenih staza. S obzirom da je već bio kraj letnje sezone, tokom našeg boravka u mestu nije bilo mnogo ljudi.

I došao je konačno prvi skijaški dan, buđenje u 6:30h i odlazimo na početnu stanicu gondole. Do samog glečera koji se nalazi na švajcarskoj strani planine vode tri gondole a ceo put traje oko 30 minuta, što i nije tako strašno s obzirom da ćete, ukoliko ste smešteni u samom Zermattu, putovati nekih 45min. Zanimljivo je pomenuti da smo mi, uz nekolicinu instruktora, bili jedini rekreativci pored nekoliko stotina takmičara koji svakodnevno treniraju.

Radno vreme glečera za skijanje je od 08-14h a poslednja gondola spušta se ka Cerviniji u 15:45h. Cena „International Ski“ ski passa koja uključuje skijanje na švajcarskom delu košta 191€ i možemo reći da je prihvatljiva, ako imamo u vidu da skijaši smešteni sa druge strane Matterhorna moraju da izdvoje čak 350 franaka, praktično za to isto skijalište.

S obzirom na veoma toplo leto, na glečeru su se videli tragovi otopljavanja kao i pukotine. Međutim sam sneg na stazi je bio odličan, skoro kao u zimskom periodu. Treba pomenuti da je ujutru dosta staza zatvoreno zbog takmičara ali se većina njih oslobodi već oko 11:30h tako da nakon toga i dalje imate „frezu“ za skijanje, pogotovo na pistama gde se treniraju brze discipline.

Jedini restoran gde se možete okrepiti tokom skijanja je praktično planinarski dom – Rifugio Guide del Cervinio na 3480mnv. Nalazi se na samoj granici ali ipak pripada Italiji pa su i cene prihvatljive.

I drugog dana je osvanulo sunce pa smo lepo vreme iskoristili da testiramo neke od novih modela Head skija za predstojeću sezonu, kojе nam je ustupio Marconi Sport Beograd. Pred kraj dana počeli su da se navlače oblaci pa smo doneli odluku da, umesto skijanja u četvrtak, posetimo Chamonix. To je, ispostavilo se bilo ispravno, s obzirom da je skijalište bilo zatvoreno zbog kiše.

A do ovog francuskog gradića, skijaške i alpinističke meke, stiže se autoputem preko Aoste te prolaskom kroz tunel Mont Blanc a cena nije nimalo jeftina. Povratna karta za automobil košta 54.30€. U Chamonixu je te nedelje održana čuvena planinska trka Ultra Trail Mont Blanc na kojoj je nastupilo oko 10’000 takmičara u 5 disciplina, među njima i članica naše redakcije Marija Sekulović koja je zauzela sjajno 31. mesto.

Nakon povratka iz Chamonixa i tog kišnog dana, dočekao nas je sunčani petak. Međutim na gondoli razočarenje. S obzirom na kišu koja je na kraju dana prešla u sneg, Švajcarci navodno nisu stigli da pripreme staze za skijanje. Nismo želeli da „odustanemo“ pa smo se ipak popeli gondolom do pomenutog planinarskog doma i na 3480mnv uživali u italijanskom espressu te suncu i belini Matterhorna, zaštitnog znaka poznatog brenda Toblerone čokolade.

Vreme se na žalost pokvarilo tih dana pa smo ih iskoristili za trčanje i planinarenje. Takođe smo obišli i obližnje skijalište Monterosa i planinarili po prelepim stazama Champoluca. Inače za ovaj ski centar kažu da je neotkriveni skijaški raj u Evropi, s obzirom da još uvek nije previše komercijalizovan.

Pošto se nismo baš naskijali prethodnih dana, odlučili smo da malo produžimo boravak, s obzirom na povoljnu vremensku prognozu. U ponedeljak smo konačno ponovo stali na skije a tokom čitavog dana su se smenjivali sunce i oblaci. Međutim skijanje je bilo odlično pa smo se zadovoljni spustili u naš smeštaj u Cerviniji, koje se inače nalazi na 2050m nadmorske visine.

Poslednjeg dana, sve do 9:30h čekali smo zajedno sa nekoliko stotina takmičara odluku Švajcaraca da li će raditi glečer ili ne. Kada je objavljeno da skijalište ipak neće raditi zbog vetra, ubacili smo skije u auto i preko Trsta i noćenja u Ljubljani konačno stigli u Beograd.

Sve u svemu zadovoljni smo što smo „premostili“ ovaj letnji period sa odlaskom na sneg i planinu. U iščekivanju otvaranja Svetskog kupa u alpskom skijanju i odlaska u austrijski Soelden, skijaški pozdrav od redakcije našeg magazina!

 

]]>
Mon, 18 Sep 2017 17:32:00 +0100 Skijališta http://www.skijanje.com/blog/skijalista/1647/letnje-skijanje-u-alpima.html
Ultra Trail du Mont Blanc 2017 – Reportaža http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1649/ultra-trail-du-mont-blanc-2017-%E2%80%93-reportaza.html Poslednje nedelje avgusta posetili smo Chamonix u vreme održavanja najprestižnije trke u svetu trail trčanja – Ultra Trail du Mont Blanc ili skraćeno UTMB. ]]>

Trail trčanje je poslednjih godina u svetu u velikoj ekspanziji, a kruna ovog sporta, barem kada je Evropa u pitanju, je manifestacija koja obuhvata pet trka različitih dužina koje se krajem svakog leta održavaju u prestonici aktivnog načina života, francuskom Chamonixu.

Od pet trka koje obuhvata UTMB kao događaj, najpoznatija i najprestižnija je istoimena Ultra Trail du Mont Blanc, dugačka 180 km koja trkače vodi oko celog masiva Mont Blanca i počinje i završava se u Chamonixu. Sa njom je sve i počelo davne 2003. godine kada je ovo takmičenje održano po prvi put i tada je okupilo svega par desetina entuzijasta. Kako je vreme odmicalo i sport i manifestacija postajali popularniji, dodate su i nove distance, tj. trke, povećavao se drastično broj trkača i gledalaca i ovo takmičenje se pretvorilo u pravi spektakl.

Danas pored originalnog UTMB-a postoje još četiri varijante – OCC koja startuje u Švajcarskoj  (Orsieres, Champex, Chamonix) dugačka 56km sa 3,500 metara visinske razlike, CCC koja počinje u Italiji (Courmayer, Champex, Chamonix), dugačka 101 km sa 6,100 metara visinske razlike, TDS (Sur les Traces des Ducs de Savoie) dugačka 120 km sa 7,200 metara visinske razlike i najduža varijanta PTL (La Petite Trotte a Leon) koja se trči u paru i dugačka je čak 290 km.

Sve trke zajedno svake godine okupe skoro 10,000 trkača koji sa sobom povedu bar još toliko pratilaca pa se Chamonix u nedelji održavanja takmičenja pretvara u pravi festival trail trčanja. Tada se organizuje i veliki broj pratećih događaja kao što su testiranje opreme, predavanja, filmske projekcije, treninzi sa profesionalnim trkačima, a tu je i veliki sajam opreme za trail trčanje na kojem izlažu skoro svi proizvođači koji nešto znače u ovom sportu.

Od celokupnog programa, vrhunac cele nedelje svakako predstavlja start, tok i finiš najprestižije trke, UTMB-a, koja okuplja najbolje trail trkače i trkačice na svetu. Start trke iz centra Chamonixa je spektakl sam po sebi. Hiljade ljudi okupljeno oko zone starta navija i bodri takmičare koji se pripremaju za više desetina sati borbe sa surovim planinskim uslovima koji ih čekaju u masivu Mont Blanca. Njihova lica prikazana na video bimovima otkrivaju plejadu emocija - od duboke koncentracije, sreće, uzbudjenja, zabrinutosti pa do očiglednog straha. Emocije su na vrhuncu dok svira muzička tema iz filma Vatrene kočije kada se daje znak da trkači mogu da startuju. Zmija od 2,500 ljudi lagano prolazi kroz ulice Chamonixa i kreće na nezaboravno putovanje dok ih publika pozdravlja ovacijama. Ništa manje emotivno nije ni praćenje toka trke, što uživo što online, a o dolasku takmičara u cilj ne treba posebno ni trošiti reči jer to su i za trkače i gledaoce trenuci koji se pamte ceo život.

Možemo slobodno da kažemo da na UTMB-u konkurencija nikada nije bila tako jaka kao ove godine, posebno u muškom delu takmičenja. Posle velike borbe pobedu je odneo dugonogi Francuz Francois D'Haene pobedivši pravu živu legendu ovog sporta Španca Kiliana Jorneta. Treće mesto pripalo je Amerikancu Timu Tollefsonu. U ženskoj konkurenciji pobeda je pripala Španjolki Nuriji Picas, pošto je glavna favoritkinja Francuskinja Caroline Chaverot odustala tokom trke zbog zdravstvenih problema.

Ovo takmičenje je generalno postalo jedan od simbola Chamonixa i okolnih sela i fantastično je biti tamo u nedelji održavanja UTMB-a. Cela dolina živi za taj događaj, organizuju se proslave i druge manifestacije, a lokalno stanovništvo, staro i mlado fanatično bodri takmičare kada prolaze kroz njihova mesta.

Ja sam ove godine kao akreditovani novinar imala priliku i da trčim jednu od trka, najkraću varijantu OCC od 56 km. Trka je prošla odlično, od samog starta u švajcarskom Orsieresu do cilja u Chamonixu sve je išlo kako treba. Iako je kiša padala sve vreme, bilo je idealno za trčanje jer je temperatura bila oko 20 stepeni pa nije bilo hladno. Vreme je inače jako bitan faktor u svim trkama u okviru UTMB-a jer su planine oko Chamonixa visoke i surove i neretko se takmičari pored umora bore i sa snegom, vetrom i mećavom. To su iz prve ruke mogli da saznaju takmičari na UTMB-u ove godine, jer se vreme drastično pogoršalo baš u vreme starta te trke, pa su takmičari ušli u dugu i hladnu prvu noć sa kišom i snegom na visinama preko 2,000 metara.

Kao i tokom cele nedelje, i na samoj trci sam stvarno uživala, od prolaska kroz predivne predele (koje doduše zbog lošeg vremena nisam videla kako sam želela) do bodrenja lokalaca prilikom prolaska kroz svako selo, shvatila sam zašto ovo takmičenje ima posebno mesto u svetu trail trčanja. Pozitivna atmosfera i uživanje odrazili su se i na dobar rezultat tako da je celokupno UTMB iskustvo zaokruženo na najbolji način. Ulazak u cilj u Chamonixu, dok sa strane staze stoje stotine ljudi koji aplaudiraju nešto je što nikada neću zaboraviti.

Fantastično je i samo biti na ovom mestu u vreme održavanja takmičenja, a tek trčati neku od trka je zaista poseban osećaj. Magija UTMB-a ulazi pod kožu, zarazna je i tera čoveka da joj je svake godine vraća sa novim, ambicioznijim planom. Tako je i kod mene, pa su odmah po okončanju ovogodišnjeg putovanja počele da lutaju misli ka narednom letu i sledećem koraku, trci CCC od 101 km. Plan mi je da idem polako, redom, a onda možda jednog dana i ja budem stajala na startnoj liniji kod crkve u centru Chamonixa zajedno sa 2,500 duša iz celog sveta i zatvorenih očiju se pripremala za nezaboravnu avanturu od 180 km oko masiva Mont Blanca dok sa razglasa grmi tema iz Vatrenih kočija. Za jednog trail trkača nema većeg sna od toga. 

]]>
Mon, 18 Sep 2017 10:51:00 +0100 Ostalo http://www.skijanje.com/blog/ostalo/1649/ultra-trail-du-mont-blanc-2017-%E2%80%93-reportaza.html